Literarna baruština

Baruština, pa makar i literarna meni zvuči prihvatljivo, Arjuna! Ja sam lično željan baruštine!
Jedino što je u mom detinjstvu vredelo bile su kaljuge po kojima sam mogao da gacam do mile volje! Voda je bila mlaka dok su po njoj plivali punoglavci. Živeli su u baruštini! Naravno da su, kasnije, punoglavci postajali žabe. Kreketave žabe. U to doba baruština je bilo na sve strane što govori o aljkavasti te države. Bilo je prečih poslova od isušivanja baruština, meliracionih radova. One nisu predstavljale preveliku opasnost. Oni koji jesu, slati su na Goli Otok. Otok je bila reč koje se, u to doba, trebalo plašiti, a ne baruština!
Pretpostavljam, Arjuna, da znaš da reč usko povezana sa baruštinama jeste žabokrečina. A tamo gde su žabe, ima i roda! Čega su one simbol, znaš isto tako dobro kao i ja.
Rezime: sada i ovde baruština je „Megalomanija“ ili onaj njen deo koji ispisuje Webman. I on bi trebalo da dokazuje, iznosi argumente, da to nije baruština. Da se Arjuni samo čini da se u “Megalomaniji“ ništa ne dešava.
Webman zna da u književnosti ima isuviše baruština. U izlozima knjižara su sve same baruštine, kaljuge! Crne, masne... Zna da će i „Megalomanija“ biti jedna od tih baruština od koje će se u svim pravcima širiti barice i smrad. Nepodnošljivi smrad... Možda je to pravi razlog zašto se iz užeg centra Beograda proteruju knjižare i otvaraju parfimerije?!
Po baruštinama nema trčanja, Arjuna! Po njima i oko njih se treba kretati oprezno, i u dubokim čizmama... Ili ih izbegavati?
Najbolje je, ipak, izbegavati ih...