Praznina ne poseduje sadržaj

Dan o kome Nepoznati i Nepoznatipisac sve znaju, u kom jesu, međutim koga zanimaju suvoparne činjenice kojima njih dvojica raspolažu? Za deset godina će biti zanimljivo sećati se 2006. godine. A možda oni i ne znaju previše toga o 29. aprilu 2006. godine? Jedino ono što se prikazuje na TV-u, što se može pročitati u dnevnim novinama, čuti na radiju... Možda je prava istina da i jedan i drugi malo toga mogu reći ili napisati o dotičnom danu! Jedino o osećaju usamljenosti, tragičnom osećaju usamljenosti: o tome Nepoznati i Nepoznatipisac mogu nešto više reći ili napisati. Čitave stranice... Ko će to da čita ili sluša? Toliko je usamljenih, promašenih osoba na ovom svetu i niko o njima ne želi ništa da zna. Praznina ne poseduje sadržaj.

(fragment iz duže prozne celine)

Lift

Imati devet godina, stanovati u soliteru, jednom od retkih u gradu, i svakodnevno koristiti lift. Na komandnoj tabli pritiskati dva crna dugmeta - ono na kome piše "pr" i drugo sa brojem devet, u zavisnosti od toga da li napuštaš stan ili se vraćaš kući posle školskih časova.
Pritisneš broj devet na vrhu komandne table (iznad njega su samo crveno dugme na kome piše "stop" i belo sa natpisom "pomoć"), i lift poslušno ode na tvoj sprat. Lift: drvena kutija obložena jeftinom ukrasnom politurom koja ide gore-dole i toliko je "pametna" da se svaki put zaustavi na spratu čiju si oznaku pritisnuo na komandnoj tabli.
"Pre ću napuniti sto godina" - razmišljao je Nepoznati - "nego što ću saznati kako liftovi rade!"
Da li je u pitanju čista mehanika, slična mehanizmu na duvačkim instrumentima, sistem klapni ili je problem suptilnije rešen? Da li se pritiskom na određeni taster zatvara strujno kolo? Nepoznati bi nekako i razumeo rad liftova da su nastali sa mikroprocesorima i računarima. Tada bi se u komandnu tablu ugradio čip i mali, pametni pentijum - jedan, dva ili tri - bez problema bi uradio taj jednostavni posao. Ali, liftovi su se pojavili mnogo pre nego što su nastali poluprovodnici i svoju "pamet", očigledno, ne duguju njima.
"Uvek sam bio glup za tehniku i novotarije. Zašto me takve stvari nikada nisu zanimale, zašto sam ih smatrao nevažnim?", Nepoznati je i dalje razmišljao o liftovima. "Verovatno da klinci od deset-dvanaest godina znaju više o tome kako se liftovi kreću nego što ja znam. Koji blam! Kada bih bar znao gde mogu da pročitam kako se liftovi kreću, dospevaju na željeni sprat, kako ne pogreše i odu sprat niže ili više.
To nikada neću saznati!"

Pregaženi i nepregaženi pisci

U jednom trenutku Nepoznatompiscu se učinilo da bi on bio zanimljiviji književni lik nego Nepoznati, i da o sebi bi trebalo da piše, a ne o Nepoznatom i Kragujevcu. Tim pre što mu je Kragujevac izmicao: nije uspevao da ga opiše, smesti u svoju priču. Za njega, pisca-početnika, to je bio prevelik izazov: pisati o gradu. Kako se piše o gradovima? Opisivati ih? Ne želi on ništa da opisuje! Ni grad, ni svog junaka... Nije on od tih pisaca! Pregaženih pisaca. Jeste pisac-početnik, međutim pregažen, demode pisac, sigurno nije, niti želi da bude!
Zato će o sebi da piše. To rade savremeni pisci. Nepregaženi. Neće o sebi da piše! Tačnije: ne želi o sebi da piše. Njegov pseudo-život je nezanimljiv, skoro da i ne postoji, što znači da će morati o Nepoznatom da piše. Pisao bi on o njemu da nije glupo pisati o Nepoznatom, kao što je glupo pisati i o Kragujevcu, tako da će još jednom da razmisli da li će pisati o sebi, ili... neće ni pisati?
On je stvoren da bi pisao! To je njegov zadatak. Čak se i zove Nepoznatipisac. Dakle, mora da piše o bilo čemu, bilo kome...

Prazna obećanja

- Samo prazna obećanja daješ mi ti... - glasno je zapevao Nepoznati hodajući ulicama Kragujevca.
- Samo prazna obećanja... - nekoliko trenutaka kasnije, jedva čujno je izgovarao.
Još jedna pesma koja se može pevati ulicama Kragujevca, pomisli Nepoznatipisac. Međutim, trebalo je obratiti pažnju na hod Nepoznatog, a ne na reči koje izgovora.
Ništa oko njegovog junaka nije bilo virtuelno, već stvarno, veoma stvarno. Ponajpre, njegovo pijanstvo.
Nepoznati je prvi put bio pijan u rodnom gradu, i teturao se gradskim ulicama. Još jedno poniženje, ništa više! I to se mora podneti. Ne sme se sakriti, prećutati. To nikako!
- Da, jesam! Bio sam pijan jedne avgustovske večeri... Tople avgustovske večeri... Nije to nikakav trač već - istina! Su-ro-va isti-na!
Samo da se dokopa kreveta: ništa drugo nije važno! Sledećeg jutra će zaboraviti pijanstvo, gluposti koje je činio prethodnog dana. On će ih zaboraviti, ali Nepoznatipisac će ih zapamtiti, zabeležiti... Obnarodovati. To je njegova dužnost, a i, konačno, nešto zanimljivo u delu koje piše.
- Dajem kraljevstvo za krevet! - uzviknuo je Nepoznati dok je čekao da se upali zeleno na semaforu. - Dajem kraljevstvo za... prezervativ... Dajem prezervativ za... kraljevstvo... Dajem prezervativ za... dva... dva prezervativa...
I to će biti uredno zapisano, crno na belo: "Nepoznati daje prezervativ za dva prezervativa."

Elvis i grad

Kada bi mogao da bira, Nepoznatipisac bi se radije opredelio za Elvisa Prislija i Memfis u Tenesiju, nego za Nepoznatog i Kragujevac u Šumadiji.
I njegova priča bi imala naslov "Elvis i grad", a ne "Nepoznati i grad". Jedino što bi bila ispisana na srpskom, a ne na engleskom kako dolikuje da se priča o kralju rokenrola i Memfisu napiše. Jer Elvis nikada nije izgovorio nijednu srpsku reč. A, opet, Nepoznatipisac svoju priču nije mogao, niti znao, da ispiše na engleskom.
Onda, neka bude - Nepoznati i grad! Nepoznati i Kragujevac.

Pogledaj kroz prozor

U trenutku kada je novostvoreni Nepoznatipisac spreman da napiše priču o Kragujevcu i Nepoznatom, ispostavlja se da njegov junak nije Kragujevčanin već neko ko taj grad povremeno posećuje, i čija se pozicija bitnije ne razlikuje od one koju imaju japanski turisti koji dolaze u Memfis. Nepoznati je bio tek nešto više od slučajnog turiste na ulicama Kragujevca što je od Nepoznatogpisca zahtevalo da razvije određenu strategiju kako bi relativizovao fizičku izmeštenost svog junaka iz šumadijskog grada.
Prostorne koordinate (geografska širina i dužina) koje očitava Nepoznatipisac (mada bi bilo jednostavnije da pogleda kroz prozor) i u kojima zatiče Nepoznatog (i sebe, naravno) pokazuju vrednosti za grad - Beograd. Umesto u šumadijskom gradu, priča počinje sto četrdeset kilometara severnije, na beogradskoj periferiji. Naravno, to neće, niti može, biti još jedna priča o srpskoj prestonici: Beograd ima svoje pisce i junake! Toliko priča je o njemu ispričano (ili napisano), snimljeno filmova, komponovano i otpevano pesama: Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale... April u Beogradu, jedno prošlo doba... (Nepoznatompiscu je najdraža Pod sjajem zvezda. Šimpa je to majstorski uradio!)
Dok piše, Nepoznatipisac zeva od dosade. Potom ustaje, odlazi do ostave, iz frižidera vadi krišku limuna, i nekoliko kapi limunovog soka cedi na jezik. Osvežen, vraća se za sto, i nastavlja da piše povest o Nepoznatom.
Odabrani, fokusirani dan za početak priče (ili dan kada je Nepoznatipisac uzeo olovku u ruku, otvorio prvu svesku koja mu se našla pri ruci, i počeo da beleži događaje) jeste januarski. (Ne smemo zaboraviti: i dan rođenja, nastanka, Nepoznatogpisca!) Godina jeste jedna od onih na početku XXI veka. Počinjao je novi vek, novi milenijum, u Srbiji su se upravo dogodile krupne političke promene. Promene od dalekosežnog značaja za Srbiju, i njene stanovnike. Međutim, Nepoznatipisac zna da njegov junak mnogo više pripada veku koji je okončan, i da u novom ne može previše da očekuje. Dvadeset i prvi vek će pripadati Nepoznatompiscu i sličnim kreaturama.
Nedelja je, prepodnevni sati. Na TV-u ništa zanimljivo: emisija za poljoprivrednike, Dozvolite da se obratimo... Žikina šarenica... Kablovska televizija i njene čari su još uvek bliska budućnost.
U tom ambijentu, Nepoznatipisac zapaža još jednu osobu. Skoro se sudara sa njom na putu do frižidera: supruga Nepoznatog je došla iz prodavnice, i u kuhinji priprema nedeljni ručak. Nepoznati sedi za računarom, konektuje se na Internet, otvara Explorer, u Google ukucava reč kragujevac, i čeka koje će linkove pretraživač da ponudi. Potom polazi tragom jednog od njih vođen željom da sazna nešto novo, do tada nepoznato, o Kragujevcu.

Let’s go!

Ali zato Kragujevac može biti, i jeste, deo priče “Nepoznati i Kragujevac”. Ma koliko Nepoznati bio nepoznat, anoniman na ovom svetu (čak i u Kragujevcu) moguće je ispričati priču o njemu i Kragujevcu. Fluidnu, blagokondenzovanu priču o gradu i potpuno anonimnom stanovniku koji je paradigma svih ostalih. Toliko bezličnom, bezsadržajnom, da je životne priče ostalih stanovnika grada moguće pretočiti u njegovu.
Mada je početak turoban i neobavezujući – let’s go! Let’s go, folks!

Elvis Prisli i Kragujevac

Elvis Prisli i Kragujevac nemaju nikakvih veza, niti je moguće uspostaviti ih. Njegovi obožavaoci neće da dolaze u Kragujevac, i govore da to čine u Elvisovu čast. Neće se upisivati u imaginarne knjige utisaka: "Kragujevac sam posetio iz ljubavi i poštovanja prema Elvisu...", "Sve me u ovom šumadijskom gradu podseća na nezaboravnog kralja rokenrola...", "Velika čast je hodati ulicama kojima je koračao Prisli..."
Japanci će i dalje svakog januara (februara, marta... novembra, decembra) hrliti u Memfis, kupovati Prislijeve CD-ove, majice i bedževe sa njegovim likom, obilaziti lokacije u gradu koje su imale značaja u Elvisovom životu (školu koju je pohađao, muzički studio u kojem je snimio prvu ploču, grobove njegovih roditelja...)
Kragujevac će biti izvan te priče, kao što je izvan mnogih drugih priča. Na primer, priče Džon Lenon i Kragujevac, Joko Ono i Kragujevac, Bob Dilan i Kragujevac... Če Gevara i Kragujevac… Pablo Pikaso i Kragujevac... Džingis Kan i Kragujevac...

(fragment No. 8)

Poslednja Prislijeva pesma

Od 16. avgusta 2005. godine ulicama Kragujevca je moguće pevušiti još jednu Prislijevu pesmu.
Austrijanac Volfgang Han, veliki poštovalac lika i dela slavnog američkog pevača, u “Grejslend studiju” u Memfisu snimio je pesmu Fire down below. Autor numere jeste bas gitarista Džeri Šaf, i bila je poslednja po redu koju je 1976. godine Elvis trebalo da snimi za svoj album.
Neobični poduhvat Austrijanca je okupio kultnu postavu Prislijevog pratećeg benda: gitariste Redžija Janga i Džejmsa Bartona, bubnjara Ronija Tata, klavijaturistu Glena Hardina i pomenutog basistu Džerija Šafa.
Singl je objavljen za malu izdavačku kuću iz Memfisa, i u prodaji se pojavio tačno na godišnjicu Prislijeve smrti.

(fragment No. 3)

Alen o Nepoznatom, gradu i Elvisu

Na jednoj strani su Nepoznati i njegov nepoznati grad, na drugoj Elvis, mit i legenda, supermega slavan i to… Memfis… Lav u horoskopu… Kralj… Kada si se ono ti rodio? U avgustu? Kojeg? Kralj Pajaca, kralj roka je umro… Kad ono? 1977. je moja godina rođenja…
Dobra postavka…
Uvijek uživam u majstorstvu tvojeg stvaranje atmosfere, ali gubiš ako Kragujevac predstavljaš tek dokumentarno, onako kako si skidao sa NET-a. Kao da si na nekom sajmu…
Isto tako moraju jasnije biti naznačeni kontrasti Memfis odnosno, Hollywood, i Nepoznati i Kragujevac.
Onda, rekao sam, pripovjedanje uzdići ne na puku dokumentarnu ili informativnu razinu nego mitološku… Moraš pisati mit i legendu kao što je to Elvis… Mitologiju Beketove ništavnosti…
Sartr u svojoj "Mučnini" šeta ulicama onog malog mjesta do biblioteke, i opisuje građane crkvu, njenu historiju…
Saramago tako postupa kada svog Reisa vodi kroz Lisabon…
To mora biti neraskidivo… I tako…
Koncepcija je draga i jednostavna, ali vrlo izazovna, zahtjevna za ovakvu vrstu romana… Možda je sa tvojom poetikom lakše bilo u pričama, koncentriranje, stvaranje te atmosfere… i to je zadovoljavalo… sada ne… Ovo više nije dovoljno…
Roman je zvijer! On sve guta u sebe, pogotovo hronika… Ali ovdje ti je vrlo labava i tehnički još neuvjerljivo oblikovana priča…
To je zato jer ti je mnogo toga u igri…Tako je sa romanima: ili bude ono "wow" ili profulaš…
Bit će to "wow", ali nemoj žuriti sa njim… Imaš još posla, bar po meni…

www.elviswanted.com

Adam Maskjevič, američki pisac i sineasta je pokrenuo veb-sajt u nameri da pronikne u delić tajne koja okružuje preminulog kralja rokenrola. Da bi motivisao istraživače, Maskjevič je ponudio astronomsku nagradu: tri miliona dolara za dokaz da je Elvis živ!
- Najveći mit u istoriji pop kulture jeste Prislijeva smrt. Koje činjenice stoje iza njegovog nestanka? Da li se od nas nešto krije? - pita autor sajta koji je, po sopstvenom priznanju, osnovao radi publiciteta.
Maskjevič je snimio dokumentarni film o misteriji koja okružuje Prislijevu smrt. Za potrebe filma intervjuisao je sto sedamdeset i petoro ljudi koji su poznavali Elvisa, ili sa njim bili u kontaktu. Razgovarao je i sa ogromnim brojem fanova kralja rokenrola, i tri četvrtine njih se slaže da je Elvis najverovatnije mrtav. Autor veb-sajta navodi da je ključni razlog za sumnju da je Elvis umro 16. avgusta 1977. godine, činjenica da se medicinsko osoblje ponašalo čudno, i da postoji previše detalja koji se ne uklapaju.
- Ne morate da budete stručnjak da biste se zapitali zašto je sahrana tako brzo obavljena?! Kovčeg je bio zapečaćen, i strasti su se brzo smirile - tvrdi on.
Misteriju predstavlja i Elvisovo srednje ime: na spomeniku piše Aaron, dok je za života Prisli uvek pisao Aron.

(fragment No. 7)

In the year 2626...

Gliša-034: Više smisla bi imalo da pevušiš (ili zviždućeš, kako god) "Šumadijski blues", "Blues u parku", "Zašto ne volim sneg"... nego tu meni nepoznatu pesmu.
Nepoznati: Glišo, ti kao da si promoter grupe Smak? Nema potrebe: oni više ne postoje! Ne objavljuju nove nosače zvuka, ne organizuju koncerte, promo-turneje... Jednostavno su out! Izvan vremenskih i prostornih koordinata! Deo su prošlosti, a ne sadašnjosti ili, daleko bilo, budućnosti. Toliko o najpoznatijoj i najuspešnijoj kragujevačkoj rok grupi!
Ostajem pri svom izboru dok sa osećanjem superiornosti koračam kragujevačkim ulicama, potpuno siguran da niko, osim mene, pesmu I remember Elvis Presley ne bi odabrao.
Gliša-034: Nešto me, Nepoznati, nisi ubedio da bi tu pesmu trebalo pevušiti kragujevačkim ulicama. Meni više odgovaraju pesme domaćih rok-bendova. Možda je kompozicija I remember Elvis Presley primerenija za pevanje dok se hoda ulicama Njujorka, Čikaga, Las Vegasa... Memfisa... Na kragujevačkim ulicama ona ne funkcioniše. Kontraproduktivna je.
Nepoznati - Komplikovano je da objasnim zašto pesma I remember Elvis Presley najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama moj favorit. Kada kažem: I remember Elvis Presley, ja mislim: I remember Kragujevac.
Gliša-034 - Za razliku od tebe, Nepoznati, ja se Kragujevca ne sećam: živim u njemu. Četrdeset godina! I, naravno, navijam za Radnički!
Nepoznati - Kada si pomenuo Radnički, i kada sa muzičkih prelazimo na fudbalske teme, nekada sam crveni dres tog kluba navlačio na svoje telo, i istrčavao na fudbalsko igralište... Sa toliko energije i vere u dane koji će doći!
Jedva verujem da taj klub još postoji, da ima navijače, fudbalere, trenera...
Vojkan – Kakvo je u Kragujevcu stanje (državu koja, uzgred budi rečeno, neprestano menja naziv, granice, himnu, zastavu, ustav, broj stanovnika... i stanje u njoj bolje i da ne pominjemo) najsvrsishodnije bi bilo otćutati jedan minut, i otići u fade-out.
Nepoznati - Upravo sam smislio futurističku pesmu o Kragujevcu:

In the year twenty six twenty six
u Kragujevcu će nastupiti grupa Twin Peaks
sa velikim hitom
"Američkom pitom"...

Dalje se zviždi. Nastavak teksta sledi uskoro...

(fragment No. 2)

Kutenadvaz: Život je lep

Baš je lep ovaj život
i kada ti se povraća
i kada te nešto boli
kada jedeš kroasan sa čokoladom
ili drobiš stiropor

U stvari, baš je lep...

PESNIČENjE 09 u REXu

BEOGRAD -- Subota 27. jun U 20 h -- bioskop REX, Ul. Jevrejska...
ulaz -- 100 din
Trening aktivne poezije
Pesnice i pesnici, nove i davni, početnice i slavni, miljenice i odmetnici, divljakuše i prestupnici, osetljive i prevrtljivi, svadljive i gadljivi, vrednice i posustali, ali svakako neodustali...
Prikupljeni novac se ulaže u štampanje naredne knjige edicije Pesničenje (na ovaj način, samofinansiranjem, otvara se prostor za nove prve knjige autorki i autora izvan glavnih litararnih tokova i tržišnog diktata).
Knjiga "24 zida dnevno, 7 soba nedeljno" Danila Đokovića, finansirana od ulaznica sa Pesničenja 08, biće podeljena na ovom Pesničenju.
Učestvuju: Ivan Andonov // Nevena Budimir // Mileta Mijatović (Klopka za pionira) // Ivana Jović // Luka Kurjački // Nadežda Dimitirijević (LE) // Dragana Stanković // Boris Vlastelica (Repetitor) // Bojana Janjić // Milan Aleksić // Emina Marovac // Ivana Bogićević-Leko // Siniša Sinister Stojanović // Brigita Međo (antidomaćica, ZR) // Vladan Nikolić (strip antidomaćin, ZR) // Danilo Đoković
+ namernici, namirnice i slučajnice
++ mikro izveštaji iz Londona & Leskovca
+++ muzički intermezzo: Jesenji orkestar i Kupališni lekar
voditeljski par: Ana i Đorđe.

Rogue Echo, lik iz "Megalomanije"

U leto 2005. godine prolazila je kroz Beograd na putu iz Novog Sada za Bor. Tada sam je poslednji put video...
Po kiši smo šetali pored Dunava, i sve vreme sam imao misao da je ona tudja žena, a ne više moja...
Danas je ničija...

Zbirka nemira iz cybersvemira

BEOGRAD -

Bundolo-najveci interaktini knjizevni sajt na Balkanu najzad u stampanoj formi, Bundolo Offline 2 ostvaren u saradnji Bundoloa i IK LIBER. Promocija 26. jun kulturni centar Rex, 20h.

Promocija + nastup benda "Metak za zlikovca".
Ulaz -- 200 dinara.
Svaki posetilac dobija knjigu plativsi ulaznicu. Od sredstava prikupljenih od prodaje potpomaze se stampanje narednog izdanja.
Citaju Bundolo pesnici i prozni autori, kao i svi oni koji se tako osecaju...
bundolo.org -- rex.b92.net/jun09.html -- liber.org.yu/arhiva/vesti/a2009/bundolo_promocija.html
Pozivamo vas da dodjete i doprinesete dobroj atmosferi nase prve promocije.

Webmanov odgovor Kutenadvazu

U svom imejlu Kutenadvaz me je obavestio da očekuje moj odgovor. Da ga mora biti, kakav god on bio! To ima okus ucene...

Mislio sam da se provučem bez odgovora, ali... Volim sam da biram trenutak i mesto kada ću uskočiti u „Megalomaniju“...
Strahovito me ograničava da budem član bilo čega! Bilo čemu da pripadam. Davno sam iz toga izašao: uspostavljanja relacionog odnosa sa ovim, sa onim...
Kutenadvazija, šta je to?! Ne želim o tome da razmišljam, pokušam da joj dam izgled i obrise, makar samo, i jedino, u svojim mislima.
Ne želim! Dok Kutenadvazija želi upravo suprotno: da uđe u moje misli, stacionira se u čeonom delu mog mozga.
Ne može... Ne može... Ne može...

Običan kraj

Sasvim običan kraj. Neutralan, nemegalomanski. Nesetwahovski. Naravno, i newebmanovski kraj, ali on ga nije ni napisao. Nije ni nameravao da napiše kraj. Ne oseća potrebu da se bilo kome i za bilo šta zahvali.
Čak ne misli ni da je "Megalomanija" internet performans već klasično književno delo. Ono što se dva-tri veka unazad stvara, i odlaže u rafove biblioteka, knjižara...
To je ono sa čim "Megalomanija" korespondira.

Deterdžent

Setwah uvek naleti na pretenciozne osobe kao što je ta Glooriaa. Obratite pažnju na njen pseudonim: previše slova „o“, previše „a“ slova! Pretenciozno na prvi pogled!
„Ljudi me ne zaboravljaju“: šta to znači, čemu služi?! Koji ljudi i koji zaborav?! U toj rečenici ima i izvesne doze koketerije, a ne samo pretencioznosti (što je još gore!)
Rez, cut... Filmski postupak za epizodne likove. I Gloorie više nema... Nestala je sasvim uspešno. Kao što dobar deterdžent trajno uklanja mrlje.

kutenadvaz: POZIV ZA WEBMANA

I tako Webmane, da ne bi puno pričali kao neke žene, cela stvar je jasna, slobodna volja je tvoja. Ne želim ovoga puta da delujem nadmeno iako mi je nadmenost omiljeni interfejs ali pred tobom su dva jasno razdvojena puta: ili ceš uci u kutenadvaziju gde te čeka veselo društvo: jung, hendriks, miki i melori noks, anaksimandar, nina simon, setva, belzebub, neneh čeri, atila bič božiji, marko polo, Benjamin li vorf, Duško Dugouško, Kastaneda-henri miler-Bukovski (njih trojica su inače u poslednje vreme stalno zajedno , počeli smo da sumnjamo u njihovu seksualnu orijentaciju),niki lauda, sokratova žena ksantipa, maradona, igor seke, buda, irene Santiago, siniša stojanovic sinister i drugi… ili ceš jednostavno da nastaviš svoj dosadašnji život na beogradskom Medaku 3…
Kao što rekoh, slobodna volja je tvoja ali ako se přidružíš nama, izgubiceš je. Neceš više imati potrebu da odlučuješ, da biraš izmedju onoga što ti život nudi, izbubiceš obavezu da trošiš snagu na htenje ako nešto poželiš. Da li sam ti bio jasan? Možda ne? Jednostavno sve ce ti biti lako, sve što poželiš dobiceš, sve što ne želiš nestace, imaceš sve performanse boga ali ne i njegovu obavezu! Razmisli, zamisli, maštaj i još više od toga pověřuj i budi siguran u to i sačekaj jutro, jer ono je pametnije od večeri. Napiši inicijalni tekst, kao što ga je setva napisao u tvojoj knjizi „repriza reprize“ i přidruží nam se…

evo čujem valentina rosija kako nešto viče, upravo je osvojio veliku nagradu katalonije… kaže poklonice ti svoj skafander i na zadnjici ce ti pisati „the doctor“… hehehehe! valentino rosi kutena, čestitam!...
bilo bi to sve, kutenadvaz ti želi sve najbolje i dobrodošao! ako ne i to je dobro jer biti prijatelj setve kutene věc je ogromna kosmička protekcija…
Zdravo!

Kutenadvaz: Patagonija, XIII vek

Jung i ja smo upravo stigli iz šetnje po Patagoniji iz XIII veka. Čitamo Webmanov komentar...
Evo šta Jung kaže:
- Nesvesno ZI Webmana Kutene poseduje air-bug...
Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo...
Uglavnom, Jung je izmislio novi šah. Dorađeni, reklo bi se.
Ispred reda piona sada je još jedan red figura: Jung ih zove "monade". I te monade u tom, novom šahu kreću se samo unutar svog polja, i tu su sad neka pravila... Ne znam, videćeš i sâm!
Rekao je da je to šah samo za vas dvojicu prilagođen tački presecanja vaših sinhroniciteta... Psihoanalitičar, šta ćeš?!
Ali, dobar je kao lebac...

Karl Gustav Jung Kutena

Webmane, tvoj tekst „Mačak Kutenadvaz“ dao sam na čitanje Karlu Gustavu Jungu Kuteni, mom prijatelju.
Evo šta je on rekao:
- Očigledno je da ZI Webman ulazi u kutenadvaziju. Pogledaj kako se u njegovom tekstu izdvajaju dve tematske celine: anonimnost i glupost. Tokovi kretanja nesvesnog su neumitni i neutaživi, i on svesno pokušava da održi svoj lični identitet i integritet u očima javnosti ili čitalaca před naletima i udarima talasa kutenadvazije koja spira njegovu svest kao što more troši obalu i odvlači je sa sobom u dubinu…
Neočekivano brzo on ulazi u naš svet, Kutenadvaze! Seti se nekih primera iz prošlosti. U nekim slučajevima i po nekoliko stotina godina je trajalo dok izabranik nije shvatio vrednost anonmnosti i gluposti, i krenuo putem „veštine smrti. Neverovatno! Radujem se njegovom dolasku! Najzad ću imati priliku sa nekim da RAZGOVARAM jer ljudi, uglavnom, samo pripovedaju…
ZI Webman Kutena, sjajno!
To su bile njegove reči. Moram priznati, dosta konfuzno sve to deluje, ali znaš kakvi su psihoanalitičari - metaforične duše…

Mačak Kutenadvaz

Nisi u pravu, Kutenadvaz. Nije da niko ne zna, nego nikoga ne zanima šta se sa mačkom dogodilo!
Mačke su imale značenje i mesto u prošlim vremenima, međutim u aktuelnom, za njih nema mesta. Čak ni za mačke koje poseduju tako neobične osobine kao mačak Kutenadvaz.
To je pravi odgovor.
Ali, mene zanimaju mačke. Ja za njih imam vremena. I u mojoj priči bi mladić, Setva Kutena, izveo čaroliju i pojeo diva pretvorenog u miša, dok bi mačak lukavo čekao da mu lepa i bogata princeza pripadne.
Tako da bi, u mojoj verziji, lukavi mačak bio još lukaviji, a Setva Kutena – gluplji.
Priča bi imala sledeći završetak:
“A glupi Setva Kutena, šta se sa njim dogodilo?! To niko ne zna…”

Kutenadvaz: Tiranosaurus X

Setva nikada nije sâm, pa ni ovog puta, na kraju nekakve tričave knjižice "Megalomanija".
Neprisustvo ljudi, tih varljivih i vodenastih stvorenja, ne znači samoću. Ovde smo mi, ovde sam ja, ovde su oni. Mnogo nas je i mnogo ih je, samo su nekakvi ljudi otišli. He-he-he-he...
Čime ćemo sada čačkati zube, Setvo?! Večeras kada zaspiš dođi u klub "Tiranosaurus X". Tamo te čekaju Belzebub, Buda, Marko Polo i ja... Spremili smo ti iznenađenje!
Hajde Setvo, popij šolju mleka, pa u krevet!

(fragment iz romana MEGALOMANIJA,
ALMA, Beograd - 2009)

Magla

Webman koristi drugi izraz, a ne „magla“ kako tvrdi Setwah u Gmail-intervjuu sa S.S.Sinisterom. Taj izraz jeste „pušiona“!
Kada krene slična priča, Webman kaže:
- Pušiona... To je pušiona, teška pušiona...
Mnogi ne znaju šta „pušiona“ znači?! I Webman jedva zna značenje te reči.
Reč je „pokupio“ još dok je ex-YU postojala. Jako davno. Ali je veoma oprezno koristi. Tek kada se zaista iznervira...
Reč je pročitao u novinskom intervjua sa nekom, tada aktuelnom, hrvatskom rok zvezdom. Na pamet mu pada Davor Gobac iz „Psihomodo pop“. Nesumnjivo je hrvatska, zagrebačka, a ne beogradska reč.
Webmana zanima kako bi se intervju sa S.S.Sinisterom dalje odvijao da je Setwah umesto reči „magla“ upotrebio reč „pušiona“?!
Da li bi ta reč S.S. Sinistera razbila u hiljadu komada?!
Hiljadu lepih, raznobojnih komada... Kao one novogodišnje konfete.

Setva KUTENA: Automobil je transcendentalno sredstvo

Prvi put u životu sam čuo za reč "patafizika" od slavice, moje bivše devojke, ali ne znam kada?
secam se saznajnih iluminacija koje sam doživljavao kada mi je objasnila značenje tog termina. oduševljeno sam se igrao novom igračkom i trovao novim otrovom sve što sam do tada znao i osmislio. naša ljubav je trajala nekih 950 dana... za razliku od mene slavica je bila uspešan student filozofije, ispite je pripremala za vrlo kratko vreme, bez ikakve interpretacije teksta i borbe protiv tudje misli. jednostavno je uzimala gradivo i vracala ga tamo gde mu je i mesto, u instituciju školstva. ona je hladnokrvi filozof, nikada ne govori o filozofiji osim ako nije iziritirana i izazvana. mrzela je moju uptrebu reči "uništiti" i "uništenje" koje sam koristio pri govoru o filozofiji. umesto logike koristio sam metafore atomske eksplozije... znala je za moju ljubav prema auto-moto svetu i dok smo bili u poseti beogradskom sajmu automobila, čuo sam je kada mi je iza ledja rekla:" automobil je transcendentalno sredstvo", bila je to lekcija iz patafizike... žao mi je zbog vašeg nerazumevanja, zbog vaše nemoci da otputujete dalje od konstatacije da su termini "transcendentalno" i ůsredstvo" protivrečni i što slavicinu misao sahranjujete u domenu poezije.
Patafizika je možda upravo to: hladnokrvno konstatovanje protivrečnosti koje nekom šapucete na uvo dok je u snu... možda?...

Kada pišeš knjige...

- Kada pišeš knjige bolje se zajebavaš... - rekao je Webman Cimeši, Šaki i Pamuku.
Ili je Šaka rekao Webmanu, Cimeši i Pamuku? Ili je Pamuk to rekao Webmanu, Šaki i Cimeši? Setwah ne uspeva da se seti…
Davno je to bilo...
Tada je pohađao osmi razred osnovne škole, bio je tinejdžer, i sa strane slušao razgovor starijih treš metalaca na gradskom trgu u Rumi. Izgovorena rečenica je ostala ispod njegove lobanje kao prst sudbine.
Webman nije pripadao toj ekipi. Kako se tu našao, u društvu Cimeše, Šake i Pamuka opasnih rumskih momaka, nejasno je?!
Jedino što jeste izvesno, to je da je neko davne junske večeri na rumskom trgu rekao:
- Kada pišeš knjige bolje se zajebavaš...

Meliorizam

Ne znam da li je Setwah primetio da smo Arjuna i ja praktično napustili „Megalomaniju“, da nas u njoj jedva još ima?! I to, tek u tragovima...
Sve je počelo od Arjunine „literarne baruštine“ koja me je dovela do reči „melioracija“. Jedan od derivata te reči jeste pojam: meliorizam.
To je shvatanje da ljudski život, neprekidno se razvijajući, postaje sve bolji, i da čovečanstvo otklanjajući zlo (isušujući duhovne baruštine) i povećavajući količinu dobrog živi sve sretnije.
U svakom slučaju, ovo je moj poslednji zapis u „Megalomaniji“. Sličan je, uporediv je sa bocama sa pićem koje se kupuju u prodavnici, i na kojima piše: „no return“. Uzmite i nosite, pa dokle stignete! Na vlastitu odgovornost.
Na kraju, ispražnjene „no return“ boce završe u kontejnerima. Postanu đubre.
Možda su ljudi za nijansu postali sretniji od kada su se pojavile „no return“ boce? Kakvo su zlo one otklonile, i koje baruštine isušile, zaista ne znam?!

Glooriaa: epizodni lik u "Megalomaniji"

Ime: Gloria.
Prezime: Novović.
Nemam ideju šta da kažem?! Ne znam ni kakva vam je ta knjiga, kako funkcioniše...
Sledeće mi pada na pamet: ja sam ovde zbog atmosfere, i čekam da mi se pruži prilika da odem. Što, u mom slučaju, i nije tako loše, budući da veoma uspešno odlazim, a ljudi me ne zaboravljaju...

(Ovo je suvisno, dakle potpuno nepotrebno: Smatram da je aktuelni pravac apsurdni dadaizam, kao jedino što ima smisla, i što sam u stanju da potpuno prihvatim.
pre nego što postanem konfuzna ili čak nenamerno pretenciozna, zavrsavam ovu poruku, nadam se da je ovo dovoljno, a u slučaju da mi zapravo padne na pamet nešto smisleno, javljam.
Srećan rad :) )

Setva KUTENA: Ko je ovde pisac?!

Pre svega, ja nisam pisac! Ti si pisac! Došao sam u posetu piscu, da vidim kako to stvorenje izgleda, onjušim ga, procenim čemu služi, i kakvu korist mogu imati od takvog fenomena?! Ako nije pogodan za instrumentalizaciju onda, barem, možda može da se iskoristi kao hrana?
Mogu ti reći, Webmane, da je pisac i jedno i drugo: i tanjir i jelo, a najbolje ga je peći na vatri već napisanih knjiga... Tvoje meso je poput piletine: zaista zahvalno u literarnom kulinarstvu. Lepo si pečen sve do kosti, a koža ti je ružorumena i hrskava kao čips.
Celih sedamdeset kilograma pečenja, a izgorelo je svega osam knjiga Kastanede, dve Henrija Milera i tri Čarlsa Bukovskog...
Predivno!

Setva KUTENA: Njujork mitologija...

Igor me je zvao telefonom sa Menhetna 2007. godine. Vrištao sam...
Putovao je za Las Vegas, i na aerodromu imao dva ili tri sata pauze između dva leta. Kupio mi je majicu "New york", i pozvao telefonom:
Igor: Ej, ja sam. Znaš gde sam?!
Setva Kutena: Gde?
Igor: Na Menhetnu!
Setva Kutena: Aaaaaa...
Njujork mitologija...

Spaljivanje knjiga

Čitajući Setwahove zapise koji tek dolaze, zapažam sam njegov strah da se istrošio i ne zna o čemu dalje da piše. Strah je uvećan činjenicom da ima utisak da sam se ja tek raspisao, i da samo „štrikam“ po „Megalomaniji“...
Odgovorio sam da to nije tačno, i da iz sebe jedva cedim rečenice. To ga je, izgleda, smirilo.
Nikako mu se ne dopada inferiorna uloga u „Megalomaniji“! Hteo bi da izađe kao pobednik iz duela sa mnom. Bolji sam, superiorniji pisac od tebe, Webmane! Ovo je tvoja labudova pesma. Posle „Megalomanije“, ti ćeš nestati kao pisac! Shvatićeš da je za tebe najbolje da se povučeš, i pređeš u čitaoce. Učlaniš se u najbližu biblioteku...
Ma, OK! Član sam ja biblioteke od rođenja. Čim sam se rodio, otac me je učlanio u biblioteku kao što drugi očevi tek rođene sinove učlanjuju u fudbalske klubove za koje navijaju...
Mene je otac učlanio u Biblioteku čiji on član nije bio. Njega knjige nisu zanimale.
Kada sam imao pet-šest godina, pamtim kako ih je čitav naramak izneo u dvorište i spalio. Smetale su mu, zauzimale prostor... Dragocen prostor.
Pre toga ih je pocepao. Valjda da bi lakše i brže gorele?! Ništa nije osećao prema tim knjigama. Smatrao ih je bezvrednim.
Ja sam tom događaju samo prisustvovao. Tu sam bio da bih zapamtio događaj, preneo ga u budućnost.

Megalomanija u PDF formatu

Setva Kutena: Mantra

Svuda oko nas su mantre: "dobar dan“, „izvolite“, „hvala“, „doviđenja“... Sve vrste pozdrava, reklamni tekstovi na radiju, televiziji, Internetu, političke parole, refreni pesama...

Ili mantra koju ovog trenutka mantram.
Sedim u metrou. Destinacija je Palmovka-Zličin. Transkribovano to ovako nekako izgleda:
„Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Invalidovna. Invalidovna. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Križikova. Križikova. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Florenc. Florenc. Ukončete prosim vistup a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice...“
Ljudi oko mene sede ili stoje, spavaju, razgovaraju, čitaju novine ili knjige, ćute i razmišljaju. Bez obzira šta rade, automatizam svesti ponavlja mantru sa razglasa.
Jedna od najopakijih i britkozlih mantri jeste "hvala" mantra. "Hvala" podstiče u čoveku inferiorni osećaj, rasprostranjuje gospodarsko-robovski odnos među ljudima, širi strah od sopstvene nemoći i zavisnosti od drugog. Izlaz iz te psihodelične kolotečine je u besmislenosti. Besmislenom govoru i besmislenim postupcima...
Tada nisam znao kako se postavljaju slučajni predmeti. Nisam vladao veštinom besmisla, ali sam osećao da je moj izlazak iz kolotečine počeo.
Saznao sam na kojoj adresi živi. Bila je devojka mog prijatelja... Sačekao sam da se svetlo u hodniku zgrade ugasi. U mraku sam otrčao uz stepenice do njenih vrata, na prag spustio pismo, pozvonio i pobegao.
U pismu je pisalo: „Ovaj papir jeste velika diverzija dugo vremena smišljana u glavi jedne bubamare koja svake noći sleće na tvoj dlan, i gricka tvoju liniju života u neponovljivim zalogajima.“

Poruka za Webmana

Poruka je stigla iz Praga. Poruka o nečemu što se dogodilo u Inđiji, preko Praga u Češkoj je dospelo do Webmana u Beogradu.
Ona je morala, i jedino mogla, da ima takvu putanju kretanja. Nikako ne drugačije.
Evo poruke!
"Webmane, danas ujutru je umro moj otac..."

I sledeći Setwahov zapis se dotiče teme smrti i, indirektno, očeve smrti. Dotiče se on i Ramonsa, panka, Arsena Dedića, Ivana Vende... Devojke koja se zove Ilina... Plzena i Praga...
Ali to je manje važno. Smrt je važna. Veoma važna.

Višak-rečenica

Prethodnom zapisu je pripadala sledeća rečenica: Nadam se da nemate ništa protiv da ovog trenutka nestanem. Bila je to završna rečenica.
Ona se i uklapa, i ne uklapa, u napisani tekst. Previše je radikalna, samosvojna, da bi mu se tek tako priključila.
Priznajem: nisam želeo da nestanem. Za tako nešto, nisam bio spreman, dovoljno hrabar...
Izdvojena, napisana na početku novog fragmenta, citirana rečenica nema snagu, moć, koju je imala dok je bila deo prethodnog teksta. Opkoljena, ušuškana, drugačijim rečenicama deluje benigno, bezopasno.
Njeno značenje više se ne odnosi na mene, tako da bilo ko može da nestane!
Ko za to ima hrabrosti, ko želi da nestane...

Sve o meni

Nestaće, kao hleba u prodavnici, nestaće... Šta će nestati?! Znam da će nestati, ali ne znam šta će nestati?! To je teško znati, naslutiti...
Nestaće... Setio sam se! Ne znam kako, ali setio sam: nestaće moja želja za pisanjem! Ona će nestati. Potpuno će nestati, i pretvoriti se u prah i pepeo...
Ostaću ja kao neko ko je ispisivao čitave stranice, gradio romane (pa tako i „Megalomaniju“), zapetljavao i raspetljavao sve ono što se u književnom delu dešava između književnih likova. I ono što se ne događa: i to sam ispisivao. Tu tišinu, prazninu... I nju sam morao da ispišem, popunim.
Ja sam od tih pisaca. Sada o meni sve znate!

Svakodnevna doza ZI Webmana

Ponekad pomislim da bih mogao da budem hrvatski pisac. Tačnije: kako bi bilo ugodno biti hrvatskim piscem. Smešten negde u Istri, u blizini granice sa Slovenijom. Ili u Zagebu? Može i u Zagrebu. Zagrebu ništa ne fali! Biti hrvatski prozni pisac koji živi u Zagrebu, i koga Hrvati čitaju.
Ne nešto previše, ne svakodnevno, ali ga povremeno ipak čitaju jer on je njihov pisac. Ako ga oni, Hrvati, ne bi čitali, niko na svetu ga neće čitati!
Tako bi Hrvati imali svoju svakodnevnu dozu ZI Webmana.
Setwaha, naravno, ne bi čitali. On je srpski pisac, i Hrvati prema njemu nemaju nikakvu obavezu. I onda bi Setwah zavideo Webmanu na njegovoj vernoj publici. To se ne prašta!
Tako da Webman nikada neće postati hrvatski pisac. Zašto ljutiti Setwaha, i dovoditi ga u inferioran položaj?!