Rado čitani postovi No. 1

KP-ova nova blogerska igračka se zove - "popularni postovi". Nije teško pretpostaviti šta čitaoce najviše zanima - sex, drugs and alcohol.
Spisak najčitanijih postova sa ovog bloga:

• Porno filmovi
  Tride mi je poželeo da još malo ostanem pri tom, svom, duhu i nastavim da gledam tinejdž filmove. Za razliku od mene, on je "zaglavljen u p...
  
  
• Pessimus: GOTHICA SATANICA
  JEDNOM sam u pijanom stanju sa društvom izašao napolje nasminkan, i u po frke upali smo u neki malo kulturniji kafić. Kasnije sam skontao da...
  
  
  
• "Progutajte i ovo", Đuro Stanojević
  Roman Đure Stanojevica PROGUTAJTE I OVO mozete sada nabaviti i online na sledecoj - ADRESI. Cena knjige je 350 dinara. O romanu PROGUTAJTE I...
  

  
  
• Novo mesto
  Grijeova knjiga više ne počiva na stolici pored kreveta već je premeštena nekoliko metara dalje: na policu sa drugim knjigama. Mnogo je ređe...
  
  

  
  
• Ptica sojka
  RTV Beograd je 1966. godine snimio igrani film „Kreštalica“. Kao scenarista je naveden otac srpskog pozorišta. Originalni tekst Nemca August...

Zar ne?!

Neko tvrdi da "nije teško biti pametan". Tačnije, on ništa ne tvrdi već se pita:
- Nije teško biti pametan, zar ne?!
Kada neko kaže "zar ne", istog trenutka Pajaco se seti filma "I konje ubijaju, zar ne".
Pomenuti američki film je iz 1969. godine. Neko će reći da je to davno bilo, dok će Pajaco samo da potvrdi njegovu konstataciju:
- Slažem se, Neko: davno je to bilo... Veoma davno... I nekako iskošeno u prostoru i vremenu... Tačno vidim tu iskošenost: kao neku kosu gredu.
Internet nudi izvesne podatke o filmu. Ko su glavni likovi, po čijem romanu je film snimljen...
Robert i Glorija se sreću slučajno dok je sve ostalo namerno. I to se dešava u Holivudu na nekakvoj audiciji. Robert bi želeo da postane režiser.
- Hm - pomisli Pajaco. - Ništa manje! Onda Glorija verovatno želi da postane glumica.
Ipak njih dvoje su tek jedan od sto četdeset plesnih parova koji se takmiče za novčanu nagradu.
- Sve bi bilo OK samo da im novac nije potreban. Potreba za novcem te tera da činiš neke gadne stvari...
Glorija je sve vreme depresivna. Što bi se reklo: puna je neke negativne energije.
I to više nervira gledaoce nego njenog partnera.
Neugodna dužnost koja čeka Roberta jeste da ubije Gloriju jer život je negde drugde, a ne SAD-u.
- Lepo zvuči ta rečenica: život je negde drugde a ne u SAD-u.

Budi moderan, budi MOBILAN

Mobilnost se definiše kao pokretljivost, mogućnost izbora kako mesta boravka, tako i izbora profesije ili dostupnosti resursima. I postoje horizontalna i vertikalna mobilnost. Dijagonalna i spiraloidna mobilnost još nisu otkrivene mada se svakodnevno radi na tome.
Pajaco misli da nikada ružnija i rogobatnija reč nije zakoračila u njegov rečnik. Srećom, on je ne koristi. Jedino povremeno na nju naleti na TV-u, u novinama, na Internetu... Ponekad i u svakodnevnom životu.
Kada mu, na primer, Neko kaže:
- Hej, Pajaco javi mi se na mobilni...
Jer i telefoni su postali mobilni, a ne samo ljudi.
Staviš telefon u džep i nosiš ga sa sobom gde god kreneš. A nekada je to bilo nezamislivo! Ko bi i pomislio da telefon nosi sa sobom, strpali bi ga u ludaru.
Nekada ćemo, verovartno, i šporet i frižider moći sa sobom da nosimo, i to će biti tako normalno. Niko neće misliti da smo budale zato što nosimo, ili vučemo za sobom frižider pun hrane!

U zemlji Srbiji Neko i čita...

Ispod jednog od svojih zapisa na Netu Pajaco je našao sledeći komentar:
"Pročitao sam knjigu koju sam našao na ormanu jedne drugarice u Arilju sa leve strane kada se izađe iz glavne ulice dok si leđima okrenut prema crkvi."
Autor komentara je, naravno, Neko. On je taj koji u zermlji Srbiji čita knjige, a ne radi nešto drugo ili treće.
Ali njegov opis je tako poetičan: on pominje i crkvu, i drugaricu, i orman. I knjigu!
Tako se Neko u velikom stilu vratio i ponovo uspostavio neki vid komunikacije sa Pajacom.

O.t.k.a.z.a.n.o.

Ako čitate "Politiku" onda ste u subotnjem Kulturnom dodatku mogli da vidite malu, jedva primetnu najavu moje književne večeri.
Sticajem raznoraznih okolnosti promocija je otkazana, pa da ne kažete da Vas nisam obavestio.

Vaš i svoj
Kralj
Pajaca

Pesnikinja + Pripovedač + PAJACO

(1)

Nedavno, na Sajmu knjiga Pajaco upoznao Pesnikinju.
Pružila mu je ruku i rekla:
- Znam, ti si Pajaco.
- Da, jesam - odgovorio je on.
I to je bio kraj njihovog razgovora, susreta... Mimoilaženja u vremenu i prostoru.
Mada nije bio i kraj dana. Dan je još uvek trajao, razvijao se u svim mogućim smerovima. Divergirao je.
- Hm, - pomisli Pajaco - mogao sam komotno posle tog susreta da zaplačem, i da plačem, lijem suze do kraja dana... Do ponoći... Posle ne: ne treba novi dan započinjati suzama...

(2)

I kao što se Pesnikinja seća Pajaca tako se i Pripovedač seća Pesnikinje.

Baš je se dobro seća. Nekada su njih dvoje delili isti krevet: toliko su bili intimni i bliski. Ali, to je bilo nekada.
Sada ništa ne dele. Čak ni zajedničke uspomene. Svako je otišao na svoju stranu. Jedino je PAJACO između. Ma, nije ovde važan PAJACO, on je najmanje važan. Dakle, on je nevažan.
Kada se deli isti krevet onda je, verovatno, i trpeza zajednička. Ono što se nađe na stolu je zajedničko.
Pesnikinja je poznati, deklarisani, vegetarijanac. Meso ne postoji u njenom životu. Možda su joj zato ruke i hladne jer meso daje energiju: ono sagoreva.
Zanimljivo: i PAJACO je vegetarijanac ali mu ruke nisu hladne. A ni noge mu nisu hladne. Kod njega ništa nije hladno. Šta li to njega greje?!
Opet smo se udaljili od pesnikinje: previše... Možda zbog njene hladnoće? Svi mi bežimo od hladnih predmeta i osoba.
Tako da joj PAJACO poručuje:
- Ti samo budi dovoljno daleko...

Ši-ši-ši helou

Da li Pajaco ima profil na Fejsbuku? Naravno da ima! Kakav bi on to bio zavisnik od Interneta, a da ne nema profil na Fejsu! I tamo ima petso i jednog prijatelja. Dovoljno. Većina su lažni, suvišni, ali tako funkcioniše Fejsbuk!

Ne može se drugačije već samo tako - lažno i suvišno...
Tako da kombinacija Pajaco i Fejsbuk nije baš najsrećnija kombinacija, ali drži vodu.
Slično kao u onoj pesmi:
"Ši-ši-ši helou..."

Plavo je moja omiljena boja...

Dvadesetšestogodišnja beogradska glumica Marijana Q svojom pojavom dokazuju da se može biti uzbudljiv i privlačan i ako nosiš plavu haljinu.
- Ja se ne plašim godina, a ni bora - hrabro kaže Marijana. - Plašim se nekih drugih stvari, ali ne bih o tome u ovom intervjuu...
Po njoj je strah od starenja holivudski fazon, a ona je, slično Pajacu, tako daleko i od Holivuda i od Njujorka... Bruklina...
I tu je kraj: Marijana Q više ništa i ni o čemu nema šta da kaže već ćuti, pozire fotoreporteru u svojoj plavoj haljini i napućenih usana.
Za razliku od pedesetogodišnjeg Pajaca ona je verovatno sa dvadeset i šest godina optimista a ne pesimista.
Ona veruje u budućnost. Ali da li budućnost veruje u nju, u dvadesetšestogodišnju beogradsku glumicu?!

Zagrljaj

Ono što ljudsko telo voli, što mu prija, jeste i zagrljaj, a ne samo hrana, crvene i crveno-crne haljine... Skupoceni parfemi i kreme...

Pa, kada je još tu i foto-aparat da to zabeleži, sačuva za budućnost... Za Večnost što bi neko (pogrešno) rekao.
Na fotografiji koja je dospela do Pajacovih očiju su popularna beogradska kantautorka Leontina Y i njen suprug.
Na njihovim licima su osmesi koji odražavaju njihovo unutrašnje stanje, a ono može da se opiše sledećim rečima:
"Mi smo mladi, lepi i srećni. I volimo se..."
Njihova nasmejana lica odmah podižu i Pajacovo raspoloženje. Toliko da ne uspeva da se uzdrži već glasno izgovara:

- Hej, zaktorljaj se moja sudbino... Zakotrljaj se kao kamen koji se kotrlja niz strmi breg... Spusti me u dolinu punu sočne, zelene trave, potočića koji žubori...
Punu dece koja se igraju, letpira koji lete, žaba koje krekeću...
Samo se zakotrljaj moja sudbino...

Crvena haljina

Nije samo bivša Pajacova školska drugarica u crvenoj haljini. U crvenoj haljini je i beogradska TV-voditeljka Dragana X.
I ona voli da nosi, a i lepo joj stoje, crvene haljine. I njeno telo kao da se raduje jednoj takvoj haljini.
Pa, i Pajacove oči iskazuju radost kada se susretnu sa fotografijom Dragane X.

Šta jeste, a šta nije konstantno?!

Prethodne noći je tresnuo zemljotres, i zemlju Srbiju prodrmao uzduž i popreko. Tako da je i Pajaca probudio iz sna. Sedi on na krevetu i razmišlja... U stvari, ne razmišlja već samo sedi.
Ko bi i o čemu razmišljao kada tresne zemljotres, tako da ni Pajaco nije izuzetak.
A onda je trebalo ponovo otići na spavanje jer zemljotres je nešto prolazno, a ne stalno, konstantno...
Konstantne su neke druge stvari, a ne zemljotresi.

Adrian + KP + ...

Adrian

Tuzno je sto su oni od onog sto su nekad bili, postali institucija gora od RTS-a 90-tih... imaju svoje vidjenje stvari i stanja, ljudi oko sebe (u sebe nikada nisu zavirili prim.aut.) i ako neko slucajno misli drugacije to jednostavno ne moze da bude objavljeno.
jos tuznije je sto i neki drugi mediji, npr. Blic sajt, pocinju da rade isto.
npr. na vest da je Sonja Biserko dobila titulu pocasnog gradjanina Sarajeva objavljeno je jedva tridesetak komentara, a poslato je sigurno hiljadu... recimo moj bezazleni komentar ('I hope you feeling happy now...') nije objavljen iako je uredno ostavljlen posto sam se ulogovao, sa svojim imenom i prezimenom, a pri registraciji nekad davno samo sto mi nisu trazili podatke o pradedi... sto ce reci lako me je naci ukoliko napisem nesto sto vredja nekog itd pa me mogu cak i tuziti. Ili sam mozda prekrsio autorska prava Skunk Anansie citirajuci deo njihove pesme Headonism!?
Eto, ponekad nije dovoljno razgolititi sebe pred medijskom masinerijom, ostaviti sve svoje podatke, da bi dobio priliku da na kulturan nacin izneses svoje misljenje.
---
Posle Adrianovog, evo i KP-ovog komentara:

Kralj Pajaca

Adrian,
i ja sam nekada slicno razmisljao tj da je tuzno.
A onda sam shvatio da su oni samo jedna kapitalisticka televizija koja mora i da bude takva - surova
---
KO je sledeci, KP ne zna... A tako bi zeleo da zna... ITD...

Sljivana

Od komentarisanja sam ja davno digla ruke... ipak, nekad me zasvrbe prsti, zeznem se, pa se posle samo iznerviram... npr kao pre neki dan kada je na vest da je majka ubila dvoje novorodjencadi jedan nas francuski gastarbajter osuo po Srbiji i kako to samo kod nas moze... moj komentar je bio samo- izvini, je li ono bi u Francuskoj letos uhapsena zena koja je ubila svojih osam beba... I nije objavljen...

(izvor ::: BLOGOSFERA)

Šta je iznad plafona

Šta Pajaco zna o harmonikama? Ne previše. Tačnije: jedva da o njima nešto zna.
Kada je on bio mlad svi su želeli da sviraju gitare - akustične, električne... bas gitare... Pa, čak i bubnjeve, ali ne i harmoniku.
Ona je polako ali sigurno ostajala u prošlosti... Tako se bar mislilo kada je Pajaco bio mlad.
A onda se dogodio preokret: zvuk gitare više nije bio uzbudljiv, gitaristi su postali dosadni, prepoznatljivi... Ponavljali su se. Vrteli se u krug. Hendriks, Džimi Pejdž, Klepton i ostali su udarili u plafon, i dalje se nije moglo.
Šta se dogodilo sa harmonikom: da li je nestala? Ne baš. Ona se iz folk muzike preselila u džez, pa i u pank, ma koliko to paradoksalno zvučalo!
U jučerašnjim novinama ima fotografija beogradskog antiglobal-etno-pank sastava, i momak u rukama ima harmoniku. Nema laži, nema prevare! Harmonika je dospela i do panka!
Pajaco mudro zaključak:
- Dvadeset i prvi vek je baš nepredvidiv. Kako li će tek izgledati dvadeset i drugi?!

(Ko jesu) ONI I ONE(?!)

Obaveštenje za blogere sa ovog blog-servisa, i to ne baš za sve već samo za pojedine... ODABRANE.
Dakle, ko su oni i one tj. blogeri i blogerke?!
Oni i one jesu (redosled je sasvim proizvoljan):
- Kajzer Soze
- Amarilis
- Retka Zverka
- Predrag M.
... j još jedna! Kako ono beše?! Da, setio sam se:
- Emo Serpika.
Dakle, hvala Vam na komentarima kojima ste propratili moje blog zapise koje sam pisao na ovom blogu od novembra 2009, pa do kraja aprila 2010. godine.
Neke od njih sam uvrstio u svoj roman ISEČCI koji se nedavno pojavio i na papiru/hartiji, i prestao da bude samo manje ili više uspešan ONLINE projekat.
Ako bi bila neka bgd-promocija ovog romana, možda bi to bila zgodna prilika da se knjiga dokotrlja do Vas?
Pozdrav!
(A evo i PDF-a koga zanima:

http://www.box.net/shared/phvtsn9o9q)

Prosek

Neko pominje reč "prosek". Šta time želi da kaže, to ne zna ni g-din Dobronamerni, a ni Pajaco.
A glupo je pitati ga:
- Neko, zašto pominješ reč prosek? Na šta ili na koga se ona odnosi? Na nas trojicu ili nekog četvrtog, neprisutnog?
Upravo zato što je glupo postaviti takvo pitanje, niko ga i ne postavlja.
Uostalom, to je samo isprazni popodnevni razgovor o svemu i svačemu trojice dokonih sredovečnih muškaraca...

Analogija

Isprazni popodnevni razgovor između Pajaca, Nekog i g-dina Dobronamernog se nastavlja sledećom opaskom Nekog:
- Ako imaš mobilni sa kamerom, onda ti nije potreban fotoaparat!
Pajaco:
- Neko, g-dina Dobronamernog je, izgleda, pregazilo vreme. On kao da ništa ne zna o mobitelima sa ugrađenom kamerom. Istini za volju, ni ja o njima ništa ne znam! Držim se tj. koristim foto-aparate, pa makar oni bili digitalni, a ne analogni.
G-din Dobronamerni zaključuje razgovor sledećom rečenicom:
- Svi su oni digitalni, samo smo nas trojica ostali analogni.

Ono što vidim

- Fotografišem ono što vidim... - kaže Pajaco.

- Ono što vidiš, to i fotografišeš - odgovara mu Neko. - Nemoguće je fotografisati ono što se ne vidi.
G-din Dobronamerni dodaje:
- Nemoguće je fotografisati i kada ne poseduješ foto-aparat.
Neko:
- Da, Dobronamerni, ali za razliku od tebe i mene Pajaco poseduje foto-aparat. U to smo se već uverili. Dokaz su njegove mnogobrojne fotografije. Stalno ih postavlja po Internetu i komentariše.

Putovanja

Fotografije i sam čin fotografisanja su u uskoj vezi sa putovanjima. Kada nema putovanja, onda nema ni fotografija! Nije neka mudrost, ali je istina.
Mada su, u suštini, Pajacova putovanja skromna. Nema tu nikakvih hotela i motela, aviona, brodova ili superbrzih vozova. Uglavnom su to posete rođacima južno i severno od Beograda...

Zatišje II

Zatišje zna da bude tiho, nečujno. Ili: zatišje zna da bude jedva čujno.
Reč koja joj je bliska, koja ide u paru sa njom, jeste "negde". Jer zatišje je negde, ono nije - nigde. Dakle, postoji mesto gde je zatišje.
Obično je to morska uvala, zaliv. Tu vlada zatišje.

Zatišje I

Posle Pajacovog povratka iz Šumadije, zavladalo je zatišje. U folderu "My Pictures" nema novih podfoldera što znači da nema ni novih fotografija. A kada nema fotografija, nema ni priče o njima.
Zato Pajaco konstatuje:
- Zavladalo je zatišje u mojim foto-aktivnosti.
Neko bi rekao:
- To je zatišje pred buru.
Samo da li je Pajacu potrebna bura ili bi želeo da zatišje što duže traje?!
Neko bi opet želeo da zatišje što kraće traje.
I tako u nedogled: Pajaco želi ovo, a Neko ono... Pajaco kaže ovo, a Neko ono...
Jedino se g-din Dobronamerni ne izjašnjava. On se učaurio, pasivizirao... Nigde ga nema!

Cveće izvan svakog zla

Pored domaćih životinja u selu ima i cveća. Ono je obično u bašti iza kuće izmešano sa povrćem: paradajzom, lukom, krompirom... Kupusom... Negde u pozadini su i vitke stabljike kukuruza...
Svi su tu u skladnoj zajednici, veoma skladnoj zajednici. Zelenoj zajenici jer su biljke pretežno zelene. To je njihova omiljena boja. Neka vrsta njihove mimikrije.
Pajaco nije ubrao nijedan cvet. Tek je objektivom svog foto-aparata nežno pomilovao njihove šarene glavice i produžio dalje.
Cveće je ostalo u bašti da sačeka jesen. Surovu balkansku jesen.

Kao riba u vodi

Pored plašljivih ovaca i drčnih kokošaka u seoskom dvorištu je bilo i šareno mače.
Stajalo je na drvenoj gredi i nešto vrebalo. I pored krhkosti, mače je ostavljalo utisak lovca, surovog lovca.
Za mačke i mačiće seoski ambijent je verovatno pravo mesto. Sredina u kojoj se oni osećaju kao riba u vodi...
Eto, to je zajedničko ribama, mačkama i mačićima.

Pored ovaca...

Pored ovaca u seoskom dvorištu su bile i kokoške. Za razliku od ovaca, one se nisu razbežale kada su ugledale Pajaca već su nastavile mirno da kljucaju zrnevje po dvorištu.
- Njihov život je tako kratak - pomisli Pajaco. - Beznadežno kratak...
Svaki put kada dođem u selo to su neke druge kokoške koje se ne razlikuju od onih koje sam viđao pre dve-tri... pet godina.. Ali ipak su to druge, a ne one iste jedinke.
One su odavno završile u loncima, tiganjima... Pojedene za nedeljni ručak ili neko drugo slavlje: porodična slava, Uskrs, Božić...
To je njihova sudbina: da budu pojedene.

A tada su ovce iznenada ugledale Pajaca

Kada si u selu onda susret sa ovcama i ne predstavlja veliko iznenađenje. Ima ih jer to je njihov ambijent.
Tako da Pajaco ne može da kaže:
- A onda sam iznenada ugledao ovce!
Ma, kakvi iznenada! Možda može da kaže: "ovce su iznenada ugledale Pajaca". Međutim one nisu bile spremne za susret sa njim, pa su se brže-bolje razbežale po dvorištu.
To je bio kratak susret, baš kratak, i u samo predvečerje letnjeg dana.
Preko noći ovce, verovatno, spavaju. Šta bi drugo radile?!

Prolazite, prolazite...

Prolaznici prolaze gradom dok Pajaco u poslastičarnici sedi potpuno sam. Toliko sam da slobodno može da kaže:
- Ja sam sam... Prokleto sam...
Ali, ko za to mari?!
Za razliku od njega, prolaznici su opušteni, zadovoljni. Spuštaju se niz ulicu dok se njihova tela, kao u nekom plesu, gibaju levo i desno...

Prošlost izmiksana sa sadašnjošću

G-din Dobronamerni ispravno primećuje:
- Da bar, Pajaco, možeš kroz prozor do svojih snova. Međutim i na njima su rešetke: guste, gvozdene... Nepremostive...
Tako da za Pajaca nema ni trunke nade.
- Nije ni važno - zaključuje Pajaco. - A nisam ni sklon da ulazim kroz prozor... Ako već ne može kroz vrata, onda je bolje odustati.
U svakom slučaju, fotografisanje ispred zakatančenih vrata je okončano. Tri fotogradfije: dovoljno.
Prošlost koju je Pajaco izmiksao sa sadašnjošću ponovo je vraćena tamo gde joj je mesto. A samo pedesetak metara dalje prošlost više nije ni postojala.
Sve je bilo - sadašnjost.

Vrata

Neko ko je dobronameran će da primeti:
- Pajaco od katanca ne vidi vrata! Ona su, valjda, važnija od katanca?!
Verovatno jesu, a i veća su. Lakše su uočljiva. Ipak kada ti je cilj da prođeš kroz vrata, a u tome te sprečava katanac, onda on postaje mnogo važniji. Vrata su tek usputna dekoracija za katanac, dok je on - suština. Esencija.
O katancu bi se još moglo dok je o vratima sve rečeno.
Pajacov odgovor Dobronamernom bi mogao da bude:
- Ne, vrata nisu važnija od katanca! Katanac je uvek važniji, ali vi, dobronamerni, teško to shvatate. Zato i jeste dobronamerni, ali ste istovremeno i - neupotrebljivi. Ničemu ne služite!

KRIVOTVORENJE sadašnjosti

Da bi krivotvorio sadašnjost i predstavio je drugačijom nego što stvarno jeste, Pajacu je dovoljan najobičniji kačket.
Dok je sedeo ispred zakatenčenih vrata, on je na glavi imao kačket okrenut naopako. Pajaco ga obično tako ne nosi, ali je želeo da što atraktivnije izgleda na fotografiji, i zato je kačket okrenuo naopako.
Posle fotografisanja, vratio ga je u uobičajen položaj.
Kačket je obavio svoju idiličnu ulogu, a ona je bila falsifikovanje sadašnjosti.
Da sadašnjost ostane zabeležena na fotografiji lepša i uzbudljivija nego što zaista jeste.

Zakatančena vrata

Neke od Pajacovih snova kriju i zakatančena vrata koja se vide u pozadini fotografije.
Ne može se sa druge strane tih vrata, a upravo su tamo neki od davnih Pajacovih snova. Sada su bezbedni kako od njega, tako i od drugih. Mada Pajacu nije potrebna, nije tražio, ni bezbednost, ni ključeve, ni brave. Katance, pogotovo.
Ne bi on imao ništa protiv da svi vide njegove davne snove, da ih opipaju, procene njihovu vrednost. Ovako, oni su "ad acta".
Pa, i sam Pajaco je pomalo "ad acta". Otud ta njegova namrštenost jer niko ne voli da je "ad acta".
Kada se samo seti sa kojim je elanom prelazio taj trošni prag na kom sedi ovog avgustovskog popodneva?! I svud oko njega se čula graja njegovih vršnjaka. Što bi se reklo: vrilo je kao u košnici.
A sada - pustoš! Prokleta pustoš, pusta pustoš... dekadentna pustoš...
Pustoš i dekadencija su nerazdvojne. I u najgoroj provinciji, i tamo gde žive golodupasti Aboridžini, i tamo je pustoš - dekatentna.

San koji to nije

Svako ima neki san, pa tako i Pajaco. Nije zabranjeno imati snove... Neke druge stvari jesu zabranjene, ali snovi nisu na tom spisku.
Dakle, snovi su poželjni (kada već nisu zabranjeni).
Ipak, Pajaco ne bi hteo o svom snu. Konkretnom snu. Isuviše je to intimno, lično, da bi se sa drugima podelilo .

Ko je sada na vrhu?!

Pajaco je nedavno posetio grad u kom je rođen, pa je uslikao soliter u kome je nekada stanovao. Takva prilika se ne pruža tako često. Jednom u dve-tri godine, možda i ređe.
Pajaco je stanovao na poslednjem spratu, devetom. Na vrhu solitera. Sa te pozicije se čitav grad video!
Prošle su godine, decenije... I Pajaco čak i da je ostao da živi u rodnom gradu - ne bi više bio na vrhu. Jer sada su na vrhu oni koji stanuju na desetom, a ne na devetom spratu.
A, eto, Pajaco više voli neparne nego parne brojeve, i nikada ne bi pristao da stanuje na desetom spratu.

PIĆE KOJE PIJU KLINCI IZ MOG KRAJA

Sa okusom soli

Uvek sam bio pomodan, ne krijem. U tome nema ničega lošeg. Naprotiv.
E, pa ovako: leto je i osveženje dobro dođe. Neophodno je.
I šta je na raspologanju? "Jamnica" sa okusom šumskog voća, na primer. To je bio moj izbor za ovo leto.
Ali ne i klinaca iz mog kraja. Oni su inventivniji, sofisticiraniji, tako da je njihov izbor - "Aqua viva SPORT".
Mada piće kupujemo u istoj samousluzi - "Maksi".
Stajali su ispred ulaza u školsko dvorište i držali vitke, plastične boce u rukama. To je bio njihov izbor za ovo leto. Ništa ekstremno, ništa opasno...
Prolazio sam pored njih i pitao se: "U čemu je tajna? Zašto je upravo AQUA VIVA sport njihov izbor?!"
Lukavi su ti klinci, sve znaju, ništa ne prepuštaju slučaju. Imaju vremena, vreme je na njihovoj strani... A eto ja žurno prolazim pored njih sa "Jamnicom" u rukama, i krećem u popodnevnu šetnju. Osamljen grabim za još nekim kilometrom.
A oni mirno stoje ispred školskog dvorišta i nigde se ne žure. Rashlađuju se AQUA VIVOM, i...
U redu je, dečaci: naučio sam lekciju. Od danas i ja pijem "Aqua viva sport"!
"Jamnica" sa okusom šumskog voća je po strani. Odustao sam od nje. Izgubila je bitku...

I konje ubijaju zar ne?!

- Buđenje...

- Čega?!
- Pa, nasilja.
- A gde ako bih smeo i mogao da pitam?
- U Srbiji.
- U ovoj Srbiji u kojoj živim i svakodnevno se budim? Ne mogu da verujem!
- Da, upravo u njoj. A to nasilje je baš nabudženo. Do granice pucanja. Nije da nije, tj. jeste da jeste.
- Sve je to OK, ali ja o tome ništa ne znam?! Apsolutno ništa...
- E, onda si ti srećan čovek.
- Ne kažem da nisam... I:
"Svoju stvarnost sisam..."
Znaš, to je tek prvi stih pesme koju ću dalje i dublje da razradim... Sviđa ti se zar ne?!
- Ne znam?! I konje ubijaju tj. kolju u klanicama, pa ne tvrdim da mi se to sviđa.
Tako da kao što rekoh - ne znam?!
- A ipak je veče. Veče u kome nema nikakvih konja... A i klanice mi izgledaju dovoljno daleko i nepristupačno.
- Klanice: kao da niko više ne izgovara tu reč! jesi li primetio da je skoro nestala iz svakodnevnog govora?!
- Nisam zadužen da bilo šta primećujem. Uzgred, ja sam vegetarijanac. Sa mesom sam odavno raskrstio. Nije to za mene.
- Ipak, "klanica" je tako lepa, prikladna reč...

Srpsko selo

NAJPISMENIJE srpsko
selo nije isto što
i tipično srpsko selo.

Srpsko selo je bogato
SVIM I SVAČIM.

Malo srpsko selo podno
RUDNIKA.

Udovice u srpskom selu
jesu nešto uobičajeno
i svakodnevno.

Crkva ide u srpsko selo:
ona JE videla srpsko selo.

Nasleđe srpskog sela
jeste i TV serija "Selo gori a baba se češlja".

Srpsko selo stari neumitno

Malo srpsko selo –
takoreći enklava.

Srpsko selo iz srednjeg veka
nekako dospelo
do XXI veka.

MNOGOBROJNI su poštovaoci
dve hiljade srpskih sela.

Danas je fensi prezirati
srpsko SELO.

TAJNI život srpskog sela.

Staro srpsko selo
je starije od praistorijskog MAMUTA.
ALI i to je nasleđe srpskog sela.

On je u mladosti
putovao po opustelim srpskim selima,
i upoznao duh i lepotu
srpskog sela.

VIDEO JE
nebranjeno srpsko selo,
kao i pitomo srpsko selo.

Srpska kuća SE NALAZI
u srpskom SELU.

Pet srpskih sela.
Traži se - ŠESTO?!

KRIVUDAVI
put VODI u srpsko selo.

Arhitektura srpskog sela.

ZAŠTO
srpska sela nemaju struju?!

Predstavnici srpskih sela
neka se jave!

Ko je OVIH DANA bio
u srpskom selu?!

Srpsko selo KORAČA
sredinom PUTA...

[9]

Petogodišnjak

U objektivu Pajacovog foto-aparata se našao i jedan petogodišnjak.
Mama je u blizini, a on kao da je krenuo u neku akciju! Tako govori dečakov izraz lica mada nikakve stvarne akcije nema.
Suviše je rano za - akcije!

The real one

Muškarac na čijoj je majici ispisano THE REAL ONE privukao je Pajacovu pažnju.
I već je ufotografisan! Za svaki slučaj, dva puta.
Jednom je malo, a dvaputa je previše.

Pevačica

Konačno se i folk pevačica Tijana dokopala mikrofona.
Pomenuti Gitarista je desno od nje, a levo basista.
To je onaj trenutak koji je Pajaco već pominjao: kuvari su iščezli sa scene i na njoj su ostali muzičari. Ona i njima pripada. Za kuvare su kuhinje, restorani, hoteli... i moteli...
Jer kao što stejdž nije za Pajaca sa foto-aparatom u ruci, tako nije ni za kuvare sa kutlačama u rukama.
Svako bi trebalo da zna gde mu je mesto, gde pripada...

Hiljaditi deo sekunde

Sledeća osoba koju je Pajaco fotografisao na kalemgdanskom Festivalu hrane jeste devojka sa dva šešira: jedan drži u ruci, a drugi joj je na glavi.
Neočekivana kombinacija. Ipak, može i tako.
Za razliku od starijeg gospodina na prethodnoj fotografiji, ona ne gleda u pravcu Pajaca. Tako da je snimljena iz profila.
Korača plavim tepihom dok Kralj Pajaca sedi negde sa strane, i fotografiše. Opušteno.
Što bi rekao onaj fotograf sa TV Historija: on fotografiše hiljaditi deo sekunde.
Sa tim trenutkom vremena Pajaco barata.
Foto-aparat u njegovoj ruci čini ga čarobnjakom. Kralj je sposoban da jednu sekundu razbije na hiljadu delova! Koje je to samo razbijanje?! Dostojno svakog poštovanja.

Stariji gospodin

Iz nekog razloga Pajacu se dopada da fotografiše posetioce. Šarenoliki su.
Eto, na primer, čikica koji je primetio Pajaca da ga fotografiše i gleda u njegovom pravcu.
Izgleda izgubljen u toj gomili.
Nekim čudom je dospeo na tu manifestaciju, a uputio se ko zna gde?! Možda tek u uobičajenu subotnju/nedeljnu šetnju Kalemegdanom.
U jednoj ruci drži platneni šešir, a u drugom parče hleba. To parče hleba neće mu utoliti glad, ali će je bar zavarati na neko vreme.
Njegov pogled kao da govori:
- Gde baš mene nađe da fotografišeš?!
Ali već sledećeg trenutka, on će zaboraviti na Pajaca, njegov foto-aparata i utopiće se u bezbednu gužvu ostalih posetilaca Festivala hrane.

Posetioci

Najvažniji deo svake manifestacije, pa tako i Festivala hrane, jeste publika. Posetioci. Bez njih - ništa, a sa njima - sve!
Oni su ispred štandova gde je izložena i prodaje se hrana...
Ipak, najviše posetilaca je ispred pozornice na kojoj se odvija prigodni program.

Gitarista

Ali to nije samo dan kuvanja i kuvara. I muzičari su tu negde, u blizini. Čekaju svojih pet minuta.
Naravno da će ih i dočekati.

Lepe žene na festivalu hrane

Na Festivalu hrane ima i lepih žena. One su prisutne. Tako da sve dobija na glamuroznosti...
Njihovo prisustvo ništa suštinski ne menja, ali, poput začina, lepe žene čitavu manifestaciju čine prijemčivijom i lakše svarljivom.
Pored žena u publici ili za štandovima, ispred štandova... Tu su i posteri na kojima su lepe žene. One otvaraju boce penušavag šampanjca i slične stvari rade...
A kosa im vijori na vetru, pravom ili lažnom, svejedno.

Kuvarov asistent

Kuvarov asistent je simpatična folk pevačica Tijana.
Za razliku od brkatog kuvara, ona oko struka ima zelenu, a ne crvenu kecelju. Njen ukus za slaganje boja je istančaniji nego Kuvarov.
Kuvar u ruci drži veliki komad kačkavalja dok je u ruci folkerke bežični mikrofon. Ona nešto pita Kuvara. Animira ga. I njega, a i publiku.
Folkerko, bolje nešto otpevaj i to što pre! Jer mi smo željni muzike i veselja, a ne eksperimentalnih jela!

Kuvar

Kuvar u ruci drži tiganj. U blizini, na dohvat ruke, je plastična boca suncokretovog ulja. Razlozi su marketinške prirode. Fabrika za proizvodnju suncokretovog ulja je jedan od sponzora manifestacije.
A on, kuvar, je usredsređen na jelo koje kuva. To radi javno, na pozornici.
U pozadini su muzički instrumenti: gitara, bubanj, stalak sa mikrofonom...
Međutim, on, kuvar, je važniji od svega toga. Njegovo umeće je iskonskije, čudesnije, na primer.
Dok kuva, on tiho pevuši:
- When my guitar...
Pajaco opet misli da je taj brkati kuvar potpuno deplasiran, i da je, u stvari, glup za rokenrol i električnu gitaru. Pa, čak i taj bubanj je prekomplikovan za njega. Ali tiganj nije. Tiganj je njegov nivo, kao i ta plastična boca suncokretovog ulja.
Opasao je i crvenu kecelju kao neka snaša (sa salaša). Ipak, da ne bi bilo zabune, ima brkove i bradu. Da se zna da je muško.

Festival hrane

Na Festivalu hrane glavne zvezde su kuvari. Oni na pozornici pripremaju jela dok u pozadini DJ pušta (ili stvara) prigodnu muziku.
Tu su i kamermani, fotografi... Publika... Svi su fascinirai hranom. Za sve njih je hrana - čudo!
"I život je čudo", pomisli Pajaco "ali ga niko ne izvodi na javnu scenu, ne fotografiše... Ne snima TV kamerama...
Možda zato što misle da je život nemoguće snimiti?! A nisu čak ni pokušali to da urade..."
Kao i ostali, Pajaco bulji u kuvare. Samo što za razliku od drugih, on prezire dva degenerična stvorenja na sceni.
Ali tako je kod Srba: oni od kuvanja prave nauku, a od nauke prave... Ma, oni od nauke beže kao đavo od krsta!

Izlozi

Umesto da fotografiše Bečej, Pajaco je fotografisao izloge bečejskih radnji. Nešto je moralo da se fotografiše.
A u nedostatku inspiracije, i šareni izlozi dobro dođu. Oni su bar uvek zanimljivi.

Korpa za snove

Korpa za snove, odbačene snove: to jeste (a ne nešto drugo) korpa za otpatke na kojoj piše "Za čistiji grad Bečej. Hvala."
Korpa deluje prilično ofucano. Kao da decenijama stoji tu gde jeste. Koliko su Bečejci revnosni i u nju ubacuju sve ono što im nije potrebno, što je suvišno, Pajaco ne zna?!
Nekada je ukrašavala grad, a sada ga ruži. Kao da je umorna od svog višedecenijskog posla, a niko da se seti da je pošalje na zasluženi odmor.
"Pretvorio sam se u neku vrstu promotera Bečeja", pomisli Pajaco.
I mada je odavno napustio taj vojvođanski grad, Kralj Pajaca i dalje ostaje zarobljen u fotografijama koje je načinio. One su njegova stvarnost.

Usamljeni bicikl

U neobaveznoj prepodnevnoj šetnji Bečejem Pajacovu pažnju je privukao bickl. Bio je parkiran ispred lokalne gimnazije.
Nekome je, ipak, pripadao, i nije tu slučajno bio. Naravno, Pajaco o tome ništa nije znao niti mogao da zna. Ni kome bicikl pripada, ni zašto je tu, a ne na nekom drugom mestu, parkiran?!
Neko bi rekao:
- Bicikl kao i svaki drugi. Ne treba trošiti vreme razmišljajući o njemu.
Ipak, iz nekog razloga, Kralj Pajaca je odlučio da ga fotografiše.
Nekoliko sedmica kasnije, gledajući fotografiju na monitoru svog računara, ništa pametno nije mogao da zaključi. Apsolutno ništa. Potpuna blokada.
Možda je stari bicikl trebalo da ga podseti na njegove nekadašnje biciklističke vožnje bečejskim ulicama u kojima je tako uživao?
Možda je trebalo prići i pomilovati bicikl kao neku staru uspomenu koja se iznenada materijalizovala pred Pajacovim očima, i onda nestala. Vratila se u prošlost.

Nebo nad Bečejem

I evo konačno Pajaca u Bečeju! Automobil je parkiran u dvorištu njegovog domaćina, i Pajaco okrepljen vegetarijanskim doručkom kreće u obilazak grada.
Pajacov domaćin je zadužen da mu pokaže znamenitosti Bečeja. A njih ima, nije da ih nema. Ipak je to grad koji već vekovima postoji na plodnoj vojvođanskoj zemlji.
Pšenica, kukuruz, šećerna repa i ostale poljoprivredne kulture rađaju svake godine, i pune ambare vrednih domaćina. I novac se sliva i gomila na bankovnim računima vrednih Bečejaca.
"E, pa, lepo!", zaključi Pajaco. "Bolje je imati posla sa bogatim nego sa siromašnim ljudima. Manje je komplikovano."
A on, Pajaco, je negde između: ni bogat, a ni siromašan. Uostalom, takvi su prosečni Beograđani. Oni koji ne stanuju i nikada nisu stanovali u krugu dvojke već, na primer, na Novom Beogradu, Voždovcu, Krnjači, Borči...
Ipak, na dnevnom redu je Bečej a ne Beograd. U tom gradu je nekada živeo Dunđerski, a i njegova kćerka Lenka. Ona koja je očarala Lazu Kostića. Toliko da je on napisao najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom, tako da je Bečej značajan i za srpsku poeziju a ne samo za ekonomiju.
Sad kada ga je posetio Kralj Pajaca možda će Bečej imati kakav-takav značaj i u srpskoj proznoj umetnosti, a ne samo u poeziji i ekonomiji?! Možda? Pajaco voli da koristi tu reč – možda.

Na ulasku u Bečej

Osim sa stadom ovaca, Pajaco se na ulasku u Bečej suočio i sa dugom kolonom automobila. Ne ulazi se tako lako u Bečej!
"I ne treba", pomisli Pajaco. "Uostalom, meni se nigde i ne žuri... Bečej je statičan, tako da se neće pomeriti ni levo, ni desno... ni gore, ni dole... Ostaće tu gde jeste već decenijama, pa i vekovima...
Put koji se preda mnom pruža vodi u samo središte Bečeja!"
U daljini se nazirao crkveni toranj, i ništa više. To je bilo sve od Bečeja.
Ipak, Pajaco je još uvek posmatrao i razmišljao o ovcama koje su se vrzmale oko automobila, i kretale preko mosta: na drugu obalu reke. Tamo gde su pašnjaci, a ne ljudi i grad. Jer koliko su Pajaci bili potrebni ljudi, toliko (ako ne i više) ovcama su bile potrebne priroda i zelene livade.

Ovce su i dalje prisutne

Naravno da Kralj Pajaca nije napravio tek jednu fotografiju stada ovaca koje je sreo na mostu.
Takva prilika se ne propušta. Upravo zato što je nesvakidašnja, neuobičajena.
Na ulicama Beograda nećete sresti ovce. Za stada ovaca beogradske ulice su nepristupačne. One su prognane sa tih ulica.
Beograd je metropola, zar ne, a ovce bi se mogle označiti kao zaštitni znak ruralne sredine.
Jeste da se urbano i ruralno povremeno dodiruje, ukršta, prepliće... To jeste, ali očekivati da će stado ovaca proći Terazijama ipak je previše.
"Hm", pomisli Pajaco "baš mi nedostaju povremeni odlasci iz Beograda. Što dalje ako je moguće. Tamo bih voleo da odem i da fotografišem, fotografišem..."

Ovce, čobani, stado...

Prvo što je Kralj Pajaca fotografisao na samom ulasku u Bečej bile su ovce! Stado ovaca koje je prelazilo preko mosta i za trenutak zaustavilo saobraćaj.
Sa strane su išli čobani. Nosili su duge drvene štapove.
A kiša je padala, rominjala... Rosila gusta ovčja krzna.
"Baš lepo da se još neko u Srbiji bavi uzgojem ovaca", pomislio je Pajaco. "Od tolikih ružnih i odvratnih zanimanja koji svakim novim danom nastaju, dolaze sa Zapada ili Istoka... Juga ili Severa, svejedno... da čobani i ovce još uvek opstaju kao i u vreme Isusa Hrista. Kao i u vremenima koja su prethodila dolasku Božjeg sina na planetu Zemlju."
To pomisli Pajaco i iskoristi priliku da napravi još nekoliko fotografija prolazećeg stada.

Viva emptiness

Dakle, ni Zrenjanin a ni Kikinda nisu bili cilj Pajacovog putovanja. Nijedan od ta dva grada već treći grad koji je između dva navedena: nešto između.
A to između jeste - Bečej! U to vojvođansko mesto je dospeo Pajaco, i naravno poneo je fotoaparat da bi fotografisao Bečej i njegove stanovnike.
A Bečej kao da još uvek nosi patinu stare K und K monarhije. Bar najuži centar grada. Centralni trg sa pravoslavnom i katoličkom crkvom na obodu.
Mada sve što su videle Pajacove oči i što je doživeo u tom vojvođanskom gradu najbolje, najtačnije, opisuje engleska reč emptiness.

Put

Put koji od Zrenjanina vodi dalje na sever, nije više zrenjaninski. I pošto vodi za Kikindu verovatno se zove kikindski put.
Međutim Pajaco ne putuje u Kikindu. Zašto bi on putovao u Kikindu?! Apsolutno nema nikakvih veza sa tim gradom.