Osim sa stadom ovaca, Pajaco se na ulasku u Bečej suočio i sa dugom kolonom automobila. Ne ulazi se tako lako u Bečej!"I ne treba", pomisli Pajaco. "Uostalom, meni se nigde i ne žuri... Bečej je statičan, tako da se neće pomeriti ni levo, ni desno... ni gore, ni dole... Ostaće tu gde jeste već decenijama, pa i vekovima...
Put koji se preda mnom pruža vodi u samo središte Bečeja!"
U daljini se nazirao crkveni toranj, i ništa više. To je bilo sve od Bečeja.
Ipak, Pajaco je još uvek posmatrao i razmišljao o ovcama koje su se vrzmale oko automobila, i kretale preko mosta: na drugu obalu reke. Tamo gde su pašnjaci, a ne ljudi i grad. Jer koliko su Pajaci bili potrebni ljudi, toliko (ako ne i više) ovcama su bile potrebne priroda i zelene livade.
Нема коментара:
Постави коментар