Непознати је у К допутовао на уобичајени начин: међуградским аутобусом. Изашао је из заустављеног возила, склизнуо на прашњави перон, из бокса узео путну торбу. Потом потражио станичну гардеробу, и оставио пртљаг.Према граду се упутио улицом коју је познавао на другачији начин, коју је, у не тако давној прошлости, контролисао, покривао, на потпуно другачији начин.
Како је желео да корача улицом? Лежерним ходом остарелог хипика или крутим војничким кораком: ходом који је учио у војсци? Пролазника није било. Само улица и Непознати.
Требало је скренути десно, напустити улицу и ко зна када јој се поново вратити?! Када буде напуштао К-а, сигурно неће одабрати исту улицу да би доспео до аутобуске станице. Неће имати храбрости да се, у тако кратком временском периоду, два пута суочи са том улицом.
Непознати је застао на раскрсници, сасвим се окренуо и погледом потражио терасу на првом спрату. Тешко му је било да поверује да су на њој некада стајали он, његови родитељи, брат, сестра... На дугачкој, узаној тераси којом се крећу неки други људи ништа не знајући, не размишљајући, о онима који су се пре њих кретали терасом. У својој безбрижности потпуно несвесни да их управо то руши, њихово постојање у том простору чини мање значајним. Што их сваким новим даном све више претвара у прах. Неизбрисиви детаљ у њиховој биографији за који ће кад-тад морати да плате пуну цену.
Непознати се окреће. Пред њим се пружа још једна позната улица. Не водећи више рачуна о свом ходу, он прелази још неколико вијугавих улица, камени мост преко реке и доспева у средиште града.
