Ženidba

A o Agafji: da li o njoj imam šta da kažem? Samo ono što je Gogolj već odavno rekao i napisao.
Ona je neudata i sa tetkom Arinom raspravlja za koga bi mogla da se uda. To se događa negde oko 1840. godine u Moskvi.
Zaključuju da Agafja ni za koga ne može da se uda tako da će ostati neudata, usedelica... I to u velikoj, carskoj Rusiji! Da je neka mala država u pitanju, kao što je Srbija, ostati usedelica i nije nešto. Dešava se. Ali u carskoj Rusiji... To je velika blamaža.
Sa druge strane iste stvarnosti, dakle opet carska Rusija, dvorski savetnik Potkoljesin razmišlja o ženidbi.
Ženio bi se on, ali kako?! Kako se to radi?! Pa, preko bračnih posrednika! Zašto oni postoje? Fjokla Ivanovna, bračna posrednica mu predlaže ženidbu sa trgovačkom kćeri Agafjom Tihonovna.
Tako da je Potkoljesin na korak od ženidbe, a Agafja od udadbe.
Kuća Agafje Tihonovne je puna prosaca. Baš bezveze.
Ali to je Rusija: u njoj je sve moguće. Pa, i to da mladoženja odustane od svadbe i skoči kroz prozor.

Srpska pozorišta

To se dogodilo 1989. godine. Marina se vratila u rodni grad, u matično pozorište koje se tada zvalo "Joakim Vujuć".
Sledeće godine Zaječarsko pozorište, negujući uspomenu na sugrađanina, glumca Zorana Radmilovića, dobija ime "Zoran Radmilović".
Koje su najznačajnije Marinine uloge? Agafja u "Ženidbi", Markiza de Sad u istoimenoj predstavi, Mica u "Mrešćenju šarana"...
Na veb-sajtu matičnog pozorišta (koji se sada zove "Knjaževsko-srpski teatar") ima njena crno-bela fotografija. Tako: mršava je i ima dugu kosu.
Ništa više ne bih imao da kažem o Marini. To je sve. Dovoljno je. Možda i previše?!

Stomatologija

Studirati stomatologiju je baš gubljenje vremena. Zato je Marina i odustala, i postala glumica u "Teatru Levo".
Njen umetnički put je, kasnije, išao sve do Zaječara: glumila je u Zaječarskom pozorištu. Uveče, kada padne mrak. Preko dana bi radila nešto drugo. Možda tugovala što nije završila stomatologiju? Ili tražila sebi muža u Zaječaru?
Kada je već u Zaječaru zašto se ne bi i udala?
A onda se vratila u rodni grad. Tamo je i dalje...

Teatar je levo

"Anfan-teribl" beogradskog "Teatra levo", Milan Vukotić je preminuo u Austriji februara 2007. godine. Imao je šezdeset i jednu godinu.
On je široj javnosti poznat kao pisac i režiser kultne predstave za mlade "Rastibuđilizovane klejbezable".
"Klejbezable" su premijerno izvedene 1976. godine, da bi do 2001. godine bile odigranee 1.382 puta. Neke ovaj broj asocira na Kosovsku bitku.
2004. godine "Teatar Levo" je proslavio četrdeset godina postojanja.
Sve su to činjenice. Nije da nisu.
I ovo su činjenice:
"Studirala je stomatologiju u Beogradu gde je počela da se bavi glumom u grupi Teatar Levo."
I zove se Marina.
Kralj Pajaca bi mogao da osnuje "Teatar Desno". Čisto za promenu.
Nema više komunista, pa reč desno, kao ni levo, ništa ne znači.
Reč "desno" nije više zabranjena. A ni kraljevi nisu više zabranjeni...
Malo je bezveze kada ništa nije zabranjeno.

Čvrstina štrika

„Važna je čvrstina štrika da bi on ispunio svoju svrhu“, kaže bloger Klejbezabla .
Kada tako kažeš, Klejbezablo, verovatno si u pravu. Mada je čvrstina važna u mnogim stvarima.
I kao što bloger Klejbezabla ima neobičan nick-name tako se i njegov blog zove nesvakidašnje: „Anfanhorabl“. On je odskora bloger, i ima tek jedan zapis: Triptih. Kao iskusan bloger mogu mu reći: svaki početak je težak.
Ali, vratimo se klebezablama.
„Šta su to klejbezable? Ja sam iz Hrvatske i neupućen, jadan.“
Neko iz Srbije (tačnije, iz Beograda) odgovara:
„Klejbezable jeste termin, izmišljen dakako, koji označava besmislenost i ispraznost. Nesto kao "hosnfefer" (cartoon network).
Bile su užasno popularne sedamdesetih (beogradskih) godina prošloga veka kada ih je izmislio "anfan-teribl" ondašnjeg beogradskog teatra Milan Vukotić .
Pričati danas o klejbezablama znači biti jugo-nostalgičar, uzaludno patiti za nečim čemu nema povratka!“
Tako je forumašu iz Srbije! Nema povratka! Ako želiš čvrstinu onda nema povratka.

Bloger Klejbezabla je OVDE

Štrik

Štrik je konopac. Na kom jeziku?! Ne baš na srpskom, ali tu, blizu. Onda znači na hrvatskom? Tako je! Hrvati kažu štrik, a i koriste ga u raznim situacijama. Bore se za malo vazduha. Kada se dave, na primer, u Jadranskom moru kažu:
- Kralju, dobaci nam štrik da se ne udavimo.
- Hoću, hoću – odgovaram ja. – Samo da odem da prodavnice da ga kupim.
Šta sve može da se radi sa štrikom? On može da se razapne. Hrvati ga svakodnevno razapinju i na njemu suše veš.
„Ja bih na balkonu htio postaviti štrik za veš koji će se moći dizati i spuštati. Nešto slično onome što se može kupiti za kupaonicu sa šipkama što se diže skoro do plafona. Problem je što je balkon dugačak oko 4,5 m.“
Tako piše jedan Hrvat na net-forumu. Njemu treba štrik. Da mu treba konopac, još bih i mogao da mu pomogne. Ovako, ništa!
Ipak, neko mu odgovara:
„Ima dućan u kojem nabaviš neku plastiku unutar koje je štrik za veš.“
Baš mu je odgovorio?! Unutar plastike je štrik za veš?! Gde to ima? Nigde! U tome i jeste poenta... Pardon: poanta.
Odgovor ima i dodatak koji je dopisan sledećeg dana:
„Dućan je u fazi renoviranja i zatvoren je do rujna. Sorry...“
Čista prevara. Vožnja...
Dobro je kada Hrvati jedan drugog voze. Da ne kažu:
- Voza nas Kralj Pajaca, i to samo zato što je on Srbin, a mi Hrvati! Mrzi nas...

Shut and down

Kada si sam, najpametnije je da zadremaš. Prepustiš se okrepljujućem snu. Pre toga, naravno, isključiš računar.
Shut down...

Instinkt

Amarilis tvrdi da sam došao do pogrešnog zaključka. Ne, nisam. Moj instinkt je nepogrešiv. To je ono umeće čitanja između redova.
Nekada ni sami sebi ne želimo da priznamo istinu. Amarilis, partija je završena, figure su sklonjene sa šahovske table, i mirno počivaju u fioci. Ničega nema! Samo pustoš...
Kralj Pajaca je ponovo sam.

Zasićenost

U svom poslednjem komentaru Amarilis pokazuje neku vrstu zasićenosti. Njena reakcija nije kao Tamarina:
"Dosta! Nemoj o meni više da pišeš!"
Već:
"Dosta je bilo. Ne želim više da čitam o čemu pišeš."
Toliko različito, a opet, u suštini, isto!

PTT nalog za uplatu

Ko je Petar Petrović za koga hoće da se uda g-đa Kutlača posle nedavnog razvoda od g-dina Kutlače?!
Da li ima nešto o njemu na Internetu? Ima, nije da nema! PTT nalog za uplatu.
Iz njega se vidi da g-din Petrović stanuje u ulici Mije Alasa broj šest, naravno u Beogradu, i nešto radi za Fondaciju Ribnikar. Prodaje knjige. On je akviziter. Pomalo zaboravljeno zanimanje, ali g-din petrović od toga živi. I to lepo.
To je taj g-din Petrović, drugih nema.
Šta je g-đa Kutlača u njemu našla, zaista ne znam?! Možda je mlad, znatno mlađi od g-dina Kutlače? Možda. Ne piše koliko godina ima, nema ni fotografije kako izgleda...
Mada je nepoznato i kako g-đa Kutlača izgleda. Ona je poznanica, prijateljica, blogerke Amarilis, i to je sve.
Šta da radim sa svima njima: sa blogerkom Amarilis, g-đom Kutlačom, g-dinom Petrovićem?!
Neko će reći da sam ih sve izmislio, iskonstruisao u svojoj glavi.
Nije tako. Neki od njih sigurno postoje, dok za druge nisam potpuno siguran. Samo naslućujem...
Amarilis baš zna da zakuva stvari, a tu su kutlače neophodne.

(fragment iz duže prozne celine)

Rodonačelnik

Rodonačelnik Jovanovića, Jovan, ima neke šanse ako se g-đa Kutlača razvede od g-dina Kutlače, i sretne novu ljubav svog života g-dina Petra Petrovića?
Ona je u nedoumici da li da vrati svoje devojačko, nemilo prezime, uzme prezime svog najnovijeg muža i postane nova žena sa egzotičnom kombinacijom g-đa Petrović, zadrži prezime prvog već bivšeg muža i u drugom braku...
Isuviše komplikovano!
Ne može to bez nasilja! Neko tu nekoga mora da ubije ili prebije, barem na Balkanu. Danas hoćeš, a sutra nećeš!
Sviđa ti se prezime Kutlača, ali se ne sviđa g-din Kutlača. Ima suviše dug vrat: kao drška na kutlači.
Sreća u nesreći jeste da je g-din Kutlača jedan miran i hladnokrvan gospodin. Ne bi se on ni ženio nego takav je red. Da okolina ne misli da je homoseksualac.
Dobro je da se otarasio te uspaljene Jovanovićke.
E, moj Petre: ne piše ti se dobro...

Kutlača

Blogerka Amarilis otkriva koje je to "ne-ić" prezime: ni manje ni više već Kutlača! Jedno kulinarsko prezime.
A ona bi trebalo da bira između prezimena Jovanović i prezimena Kutlača.
Ja se ne bih mnogo dvoumio, Amarilis: postao bih Kutlača. Odmah, što pre! Ovog trenutka!
To je prezime koje mnogo govori dok prezime Jovanović govori samo da se neki tvoj daleki predak zvao Jovan, i to je sve!
Eh, moj Jovane, konkurencija je baš žestoka?!

"Ne-ić" prezimena

Blogerku Amarilis zanima sledeća situacija:
"Ako si Srpkinja i srpskoga roda, šta onda?! Da li da zadržiš prezime na "ić" ako hoćeš da se udaš za nekog sa "ne-ić" prezimenom?!"
Teško pitanje, priznajem. Šta da joj odgovorim?
Amarilis, ja bih jedva čekao da se oslobodim svog prezimena na "ić", a ti želiš da ga zadržiš.
Teško mi je da joj dam bilo kakav savet. Kada bi navela konkretna prezimena preporučio bih joj ono koje mi se više sviđa, i koje se bolje uklapa sa njenim imenom.
Slično kao u šahovskoj partiji: Amarilis, ti si na potezu! Povuci ga!

Srpska prezimena

Polazeći od filma "Kad budem mrtav i beo", pa preko Zorice Šumadinac i njenog druga iz klupe, Tončija, stigli smo do srpskih prezimena.
Šta o njima i njihovom nastanku kaže Vikipedija, slobodna enciklopedija?!
"Većina srpskih prezimena prepoznatljiva je po sufiksu "ić". Sufiks "ić" jeste slovenski deminutiv, čija je osnovna uloga u stvaranju patronima i matronima.
Procenjuje se da se dve trećine srpskih prezimena završava na "ić" ili "vić".
Razlike u prezimenima između Srba iz Srbije i Srba iz drugih krajeva su uglavnom u tome što su jedna formirale srpska vlast (u skladu sa narodnom tradicijom) dok su druge formirale strane vlasti."
Kao što je Kralj Pajaca konstatovao (a Vikipedija to i potvrđuje) ako si Srbin (i srpskoga roda) skoro da je neminovno da se prezivaš na "ić".
Pokojna beogradska glumica Zorica Šumadinac je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Uzalud vam trud, svirači!

Kajzer Soze ima drugačiji pogled:

„Kralju, gledaj na to sa vedrije strane. Mogao si da budeš Hercegovac, pa da se prezivaš Guzina, Drljača, Brkljača i slično.“
Blogerka Amarilis tvrdi da je stvar sa prezimenom lako rešiva:
„Oženiš se i uzmeš ženino prezime.“
Da, Amarilis, ali ako se i žena preziva na „ić“ ništa se ne dobija?! Ostaje se na istom.
Uzalud vam trud, svirači!

Tonči

Glumica iz domaćeg crnotalasnog filma "Kad budem mrtav i beo" Zorica Šumadinac (u filmu se zove Bojana i zubotehničarka je u nekoj srpskoj varošici) bila je školska drugarica mog kolege sa posla. Sedeli su u istoj klupi. Radilo se o „XIV beogradskoj gimnaziji“. To je bilo pre nego što je Zorica postala glumica.
Jedan od koleginih nadimaka je bio Tonči. Imao je on svoju Hrvaticu koja ga je tako zvala: Tonči. Mi, kolege sa posla, nismo bili tako maštoviti i oslovljavali smo ga pravim imenom. On za nas nije bio Tonči. Beograđani nemaju takve nadimke.
Zašto ga pominjem? Samo zbog Zorice Šumadinac? Ne! Neko ga je nedavno video u bolnici, i jedva ga je prepoznao.
Tonči je sedeo ispred ordinacije. Bio je tako miran, tih...

Kad budem mrtav i sasvim beo

Kralj Pajaca je konstatovao da Serpikinom spisku filmova nedostaje "Kad budem mrtav i beo"!
Glavni junak u filmu je Džimi Barka. Kada je bio mali, njega je u glavu pogodio šrapnel, i zato je on onako... malo udaren.
Ali žene ga prosto obožavaju! I ne primećuju da je on malo udaren. Nerealan. A Janko (pravo ime Džimija Barke) sve ih obara na leđa: od Dare Čalenić, preko Ružice Sokić, pa do Nede Spasojević. Između Ružice i Nede je Zorica Šumadinac. Melanholična Zorica Šumadinac.
Te melanholične su najbolje u seksu. Mada ga retko upražnjavaju...

Emo Serpika

Emo Serpika (horoskopski znak: škorpija) ima nekoliko blogova tako da se malo rasplinula u svom pisanju. Ona piše o svemu i svačemu: o hrani, kuvanju... Pa, onda, piše poeziju, prozu...
Naziv jednog od njenih blogova je "Pričam ti priču". Pričati Kralju Pajaca priče nije nimalo jednostavno. Moraš da budeš veoma uvrerljiv pripovedač. I on je nekakav poznavalac priča: toliko ih je napisao i pročitao u svom životu da samog sebe može da nazove ekspertom za priče.
Dakle, Emo Serpika piše o svemu, i to sa ogromnim entuzijazmom! Kao parni valjak melje sve pred sobom!
Neka piše, Kralj Pajaca nema ništa protiv. Lepo od nje što uspeva da prati razne oblasti ljudskog delovanja...
U rubrici "Osnovni podaci o meni" ona kaže:
"Razlozi koji me nagone da pišem jesu mnogobrojni. Najvažniji i najsuptilniji: skloniti barem nešto van domašaja zaborava."
Nije me nešto impresinirala svojim razlozima zašto piše (mislim da potcenjuje snagu zaborava). Mnogo je moćan zaborav, Emo. Moćniji i od beogradske košave... Čisti sve pred sobom!
Navodi i svoje omiljene filmove: "Lovac na jelene", "21 gram", "Pasji život", "Poslednji tango u Parizu", "Kabare", "Ljubavni slučaj PTT službenice"... A gde je na tom spisku „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića?! Taj je najbolji! Bar od domaćih.
Sve jeste tu, na dohvat ruke, a opet tu ništa nije.
U njenom profilu se može videti koliko godina ima, u kom gradu živi, čije blogove prati... Na tom spisku je i blog Kralja Pajaca.
U blog svet je ušla januara 2009. godine. Kada će iz njega da izađe, još uvek se ne zna?!
Blogovanje ponekad podseća na rovovsku bitku. Čaure se broje na kraju.

Javan si, i ko te jebe!

"Ako se dotična javno bavi blogovanjem onda nema ovlašćenje da ti zabrani da je pominješ, kao što bilo koja javna ličnost nema prava da traži da se njeno ime ne spominje u tim i tim novinama, prosto je to.
Kada odlučiš nešto javno da radiš, onda si javan, i ko te jebe!"
To kaže bloger Kajzer Soze , i Kralj Pajaca se sa njim slaže jer mu tako odgovara.

Pa, posle budi srpski bloger

(Bolje nemoj!)

Već sam pisao o kubanskim blogerima i kako im postojeća vlast postavlja raznorazne prepreke da bi oni odustali od blogovanja.
Slično nešto je doživeo i Pajaco. Istina, ne tako ekstremno, ali uporedivo: novosadska blogerka Tamara Anri mu je zabranila da je ubuduće pominje u svojim zapisima.
"Nemoj više o meni da pišeš. Dosta!"
Kratko i jasno.
I zar to nije neki vid (makar i primitivni) cenzure?! Jeste! Naravno da jeste.

Noge

Druge blogere (Neurodžez, Tom Sojer, Ulica Brestova... Haklberi Fin...) Tamarin lavor asosicira na more, Crnu Goru, leto... Mediteran... Film "Tri palme za dve bitange i ribicu"... Jer onaj ko nema para umesto u moru noge mora da brčka u lavoru.
Ko zna šta je sve doživeo ofucani Tamarin lavor, čije je sve noge prao?! I kao što je Boško Palkovljević Pinki video Josipa Broza Tita tako je Tamarin lavor video njene noge.
Da li je to bio uzbudljiv trenutak ili ne, to samo lavor zna!

Lavor

Epizoda sa montažno-demontažnom sušilicom je okončana. Kupovina je obavljena. Na Futoškoj pijaci, naravno.
E, sad... Tamara ne poseduje lavor tako da je sušilicu uglavila u hodničić pored ulaznih vrata.
U stvari, nije da nema lavor već ima neki krajnje bednog izgleda koji je zatekla u stanu.
Dakle, sledi kupovina lavora! (Na Futoškoj pijaci, ponovo.)
Da li je veš mašina u redu?! Ne sasvim...
Nemoguće je pratiti šta se dešava u utrobi mašine jer ne postoji stakleni, okrugao prozorčić! Posledica je da Tamara zaustavi veš mašinu pre kraja tako da je rublje polusuvo.
Kada Tamara nabavi lavor sve će mnogo bolje da funkcioniše.
Biće skoro idealno.

Peti sprat

I Tride, slično kao g-đica Anri, stanuje na petom spratu.
I njemu je neophodna montažno-demontažna sušilica, međutim budući da živi u trideset kvadratnih metara, za nju nema mesta. Tesno je.
Blogerka Manifani ga savetuje da super-lepkom sušilicu zalepi za plafon. Neophodan uslov za to jeste da je Tride niži od metar i osamdeset centimetara.
Tako da je sve lako kada si mlad i niži od sto osamdeset centimetara.

Kablovska televizija

Tamara Anri u novom stanu nema kablovsku televiziju tako da je prinuđena da gleda RTS 1 i 2, i to sa snegom. Kvalitet slike je očajno loš.
I šta je uradila? Vlasniku stana je poslala SMS-poruku. On se nije nešto potresao. Odgovorio je:
"Vidi, Tamara: pošto je stan na petom spratu nemoj slučajno da ti padne na pamet da skočiš kroz prozor.
A kablovsku ćeš dobiti ovih dana.
Obećavam. Pozdrav."
G-đica Anri, verovatno, nije toliko depresivna u vezi sa kablovskom TV da bi skočila kroz prozor. Mislim da je vlasnik stana malo preterao.
Uglavnom, problem sa kablovskom je rešen na obostrano zedovoljstvo: i Tamarino i gazdino.
Šta je sledeće?
Telefon. Tamara trvrdi da je predratni (ja bih rekao: prapotopski), tako da je kupila bežični "panasonik" boje srebra.
Zaključuje:
"Jedva čekam da dođem kući da ga aktiviram..."
To je sve o Tamari, za sada.

Sizif je odustao od Madone

Na Sizifovom blogu nema više Madoninih očiju, nosa, kose...
Američka pop-ikona je nestala! Umesto nje, tu su zeleno lišće, drveće, vodopad... Vodene kapljice... Od ljubitelja Madone Sizif je evoluirao u ljubitelja prirode.
Mislim da bih i ja između prirode i Madone, odabrao prirodu. Madonu sigurno ne bih. Niti mi se sviđa kao žena, niti sam fan njenih pesama.
Ipak, njegov blog je delovao uzbudljivije sa sredovečnom Amerikankom.
Sada je tako penzionerski... mrtvosan...
Još da Sizif počne da piše haiku i ugođaj će biti kompletan.

Sizifov blog

SATAN PANONSKI

Ja o 'kafetinu', a Neurodžez o Satanu Panonskom. O tome kako je Satan Panonski pio čaj od maka, a u njemu ima alkaloida. A opet makedonska firma koja proizvodi "kafetin" se zove „Alkaloid“.
I šta još?! Bloger Vuk pita "ko je Satan Panonski?!"
Vuk je mlad momak, rođen je 1991. godine, i nije čuo za Satana Panonskog.
Da odgovorim.
Vuče, Satan Panonski je bio svestrani umetnik iz ex-YU vremena koji je pisao poeziju i prozu, crtao, komponovao, pevao i svirao.
Sve to bi bilo u redu da u jednom trenutku Satan Pannonski nije postao ubica. To su već druge koordinate...
Ako si ubica, čeka te zatvor ili duševna bolnice. Ludara.
Satana Panonskog šalju u ludaru Popovaču kod Zagreba.
On i tamo nastavlja da piše, crta... Peva... Svira...
Možda mu to dođe kao terapija?!
Vreme prolazi... U ludari možda i sporije nego van ludare?!
Iz bolnice tj. ludare izlazi 1990. godine. Ubrzo objavljuje zbirku pesama "Mentalni ranjenik".
Sledeće godine počinje srpsko-hrvatski građanski rat, a Satan Panonski oblači uniformu Zbora narodne garde Hrvatske.
U ratu je izgubio život. Poginuo je. Pod nerazjašnjenim okolnostima.
Pravo ime mu je bilo Ivica Čuljak, i kao da je neprestano bio na ivici: između života i smrti.
Da je živ, verovatno bi i on bio bloger. Ovako, prerano je umro da bi to postao. Jedino ako slično Džoržu Orvelu ne postane posthumni bloger.

Upotreba kafetina

Osoba A:

Da li se može postati zavisnik od "kafetina"?

Osoba B:

Može i od šargarepe.

Osoba C:

Ne može, ali se može razviti tolerancija na "kafetin", pa je za kupiranje bola potrebna sve veća i veća količina dok najzad u potpunosti ne prestane da deluje na bol.
Šta mu je to "kupiranje bola" pita se Kralj Pajaca. Smanjenje bola, verovatno. Na englesko se to kaže: arrest pain.

Osoba A:

Koliko komada kafetina može dnevno da se popije, a da se ne ugrozi zdravlje?

Osoba C:

Ne više od tri, i ne više od nedelju dana. A zasto pijes kafetine, i kakva su ti ovo pitanja, mnogo se nerviram kad ovako glupavo postavljate pitanja - ili postavi pitanje kako treba ili ću da zatvorim ovako blesave teme ubuduće!
Osoba C je malo nervozna. Valjda zato što je ne muče glavobolje.
Osoba A: Poznajem osobu koja pije i do tablu kafetina dnevno. Kako mi je to bliska osoba, veoma sam zabrinut za njeno zdravlje.
Inače mi se čini da joj je puls ubrzan (138), a pritisak dosta nizak: 110 sa 70.
Osoba C: Pa, neka se ne čudi kada joj za neko vreme pukne čir, i završi na operacionom stolu!
Osoba A: Kaže da joj "kafetini" smanjuju napetost! Ta osoba je jako napeta, Osobo C.
Osoba C: Smanjuju joj napetost kažeš?!
Kakva notorna glupost!
Ovde je tema na forumu zatvorena, i to je kraj diskusije između osobe A i osobe C.
To je skoro sve o dobro poznatom i rado korišćenom "kafetinu".
Proizvodi ga "Alkaloid" iz Skoplja, i to od 1957. godine.
"Kafetin" se svrstava među prvih pet brendova u Makedoniji i prodaje se u svim republikama bivše Jugoslavije.

(fragment iz romana ISEČCI,
izdavač - ALMA, Beograd - 2010)

Fotografija

Evo me za računarom! Mada se na fotografiji vide samo ruke, znam da sam to ja, Kralj Pajaca! Beogradski bloger.
I, šta me okružuje? Šolja sa čajem, tacna sa keksom, čak dva pakovanja papirnih maramica. Onda plastična kesica u kojoj su "kafetin" i "naproksen", pa ovogodišnji stoni kalendar...
Centralni deo stola zauzima tastatura.
Levo od mene je nenamešten krevet.
U levoj ruci držim komad keksa. Desna je nad tastaturom.
U desnom uglu fotografije je monitor.
Puno je detalja, ali objektiv foto-aparata je neumoljiv. Nepodmitljiv. Sve ih pamti, beleži...
Podloga za miš - i ona je vidljiva, delimično. Plava je... Na njoj piše "Verbatim".
Mada je fotografija nastala pre nekoliko dana, raspored predmeta na stolu je ostao, skoro, nepromenjen.
Sada su tu tri šoljice, tacne sa keksom nema. Pakovanje papirnih maramica je novo, nenačeto...

Sasvim obična priča

Sasvim obična priča bez kraja, ali i bez početka...
Ponovo: sasvim obična priča se kotrlja niz liticu... U dolini je čekaju... biber i so, na primer.
Sledeći pokušaj: ovo što ću vam sada reći, jeste sasvim obična priča. U njoj nema ničeg neobičnog. Sve je obično, svakodnevno. Poklapa stvarnost. Nema iskoraka.
U stvari, u njoj baš ničega nema. Ni običnog, a ni neobičnog. Ona čak i ne postoji.
Jednoga dana nema me... Ja sam nevidljiv.
Drugoga dana skoro da me ima. Vidljiv sam.
Trećega dana sam pola vidljiv, a pola nevidljiv.
Četvrtog dana vidljiv sam jednu trećinu, dok su dve trećine mene nevidljive.
I onda zaključim: jednog dana ima me!
Ali to nije sasvim obična priča. Sigurno nije.

Smej se, Pajaco!

Neću!

Biti kubanski bloger

Kada bi Kralj Pajaca bio kubanski bloger ne bi mu bilo lako.
U sajberkafeima sat internet veze košta četiri evra. A i sami znate kako sat vremena brzo prođe kada si na Netu. Prosto protrči!
Zato kubanski blogeri svoje tekstove šalju elektronskom poštom prijateljima u inostanstvo.
O čemu pišu kubanski blogeri? O gužvama u gradskom prevozu, o nevoljama sa nabavkom na tačkice... Dakle, o svakodnevnom, prozaičnom životu.
A zvanična vlast u Havani u svemu tome vidi neviđenu opasnost.
Svet klizi u propast...
Po difoltu, Kralj Pajaca bi trebalo da bude na strani blogera. Čak i kada pišu o takvim glupostima kao što je svakodnevni život.
Ipak, nešto je saznao o kubanskim blogerima. O onima iz SAD, na primer, baš ništa! Ili o engleskim, francuskim... nemačkim blogerima... Oni nikome nisu važni.

Joani Sančes

Joani Sančes je kubanska blogerka. Njen blog se zove „Generacija ipsilon”.
Ali biti bloger u Kubi nije tako jednostavno. To je neka vrsta zone sumrake, i veoma je mračno u kubanskoj blogosferi.
Još nije svanulo.
Blogovati u Kubi, skoro, da je opasno po život! Obično blogovanje, pisanje o svemu i svačemu je iz nekih razloga nepoželjno u Joaninoj domovini.
Kralj Pajaca jedva da u to veruje. Ali, ipak, veruje. Nije on baš toliko glup i neobavešten.
A opet u svemu tome svaka Joanina reč se pažljivo pročita dok o beleškama Kralja Pajaca niko ne vodi računa. Blesavi Kralj opet napisao neke svoje gluposti! Ko će to da čita?!
Tako da neko (čitaj: vlast) u Kubi opako promašuje zabranjujući blogerima da pišu i da imaju pristup Internetu.
Ne vide šta se iza brda valja...
Nešto što će ih baš tresnuti po glavi.

(fragment iz romana ISEČCI)

Broj na dresu

Tamara Anri očekuje da moj sledeći zapis bude o fudbalu.
Eh, o fudbalu! Odavno sam ja digao ruke od fudbala Tamara, odgovaram. Ipak, razmišljam: kako da uglavim fudbal u BLOGOSFERU?! Ne predajem se ja tako lako.
Kapiten francuske fudbalske reprezentacije Tijeri Anri nosi dres sa brojem dvanaest. Ne znam koja je simbolika tog broja u njegovom slučaju?!
Možda Tamara Anri kao njegov fan zna odgovor?
Mladi engleski reprezentativac Teo Volkot nosi dres sa brojem 14 koji je nekada nosio Tijeri Anri i kome je Volkot "preoteo" rekord. Englez je 40 metara pretrčao za 4.72 sekunde i tako za 0,10 sekundi srušio Anrijev rekord.
Dakle, dok je igrao u Engleskoj Anri je nosio broj 14, a ne 12!
I tako u nedogled...
Mada što se tiče Anrija, karijera je pri kraju i nema više menjanja broja na dresu...

Mišo Kovač

Sanju Anri Ron Džeremi podseća na hrvatskog pevača Mišu Kovača.
"Baš sam htela da pitam ko je debeljko sa slike, ali mi sve lepo objasniste..."
Eto, Sanja... Ni ti, izgleda, ne gledaš porno filmove, inače bi znala za Rona Džeremija.
Ne bih da te kritikujem. Ne, to nikako. Lepo je što ne gledaš porno filmove. Uostalom imaš ti svojih stambenih problema. A i pratiš fudbal, i to evropski, a ne porno industriju.
Ipak, u današnjim dnevnim novinama nema ništa o Miši Kovaču, ali ima o Ronu Džeremiju.
Srpski glumac koji dve i po godine živi u Los Anđelesu je imao čast da upozna Rona.
On je za svoj rođendan napravio malu žurku na kojoj se pojavio i njegov favorit - Ron Džeremi.
Tvoji i moji favoriti, Sanja, su očigledno neke druge face.

Memoari Rona Džeremija

Pored sabranih dela, Tride od Deda Mraza može da dobije na poklon i memoare Rona Džeremija.
Ron se potrudio da ih objavi (a pre toga ih je i napisao). Ili je naručio da ih neko napiše umesto njega, a on je samo potpisao. Tako to rade velike zvezde. Tip je verovatno tek polupismen. Jedva zna i da se potpiše, a kamoli da napiše svoju autobiografiju na petsto strana!
U svojim memoarima Džeremi, na primer, otkriva koliko je visok: metar i šezdeset i sedam centimetara. I da ima stomačić i brkove. Uostalom, izgleda kao i svaki prosečan Jevrejin.
To je hteo da kaže.

Sabrana dela Rona Džeremija

Ako Tride bude dobar i fin narednih deset dana i odustane od "svog rukotruda" možda dobije sabrana dela Rona Džeremija od Deda Mraza na poklon.
To mu želi Neurodžez.
Ko je Ron Džeremi, pita se Kralj Pajaca. Nikada čuo!
Pa, tu je Google-pretraživač koji zna odgovore na sva pitanja!
Izgleda, porno zvezda koji je uspeo da dogura do vrha, a to znači do Holivuda!
Džeremi je glumio u preko 1.600 porno filmova, režirao ih je oko 250, "odradio" je 4.000 žena, a za sebe samo skromno kaže da je "samo još jedan glumac koji pokušava da nađe mesto pod holivudskim suncem".
Zaista, skroman momak.
To što je rođen u jevrejskoj porodici, nekako se i podrazumevalo. Pravo ime mu je Ron Hajat. I pored slavnog prezimena, njegovi su bili siromašni. Nisu držali lanac hotela - Hajat.
Srećom, Džeremi je imao preduzimljivu devojku. Ona je njegove fotografije poslala u časopis "Playgirl". Izgleda da je Ron bio ono što su devojke tražile, pa su to i dobile!
O njegovom slavnom i uspešnom životu snimljen je i dokumentarni film "Porn Star: the Legend of Ron Jeremy".
Svoj prvi film je snimio 1978. godine. Ipak, priznaje da su prave zvezde u pornićima žene, a ne muškarci. Zato one više i zarađuju: od sto do petsto hiljada dolara, dok hjihove kolege iz kreveta tek 30-40 hiljada dolara.

Hoće li Deda Mraz pogledati Tridea?!

Bloger Tride obećava da će biti dobar do 13. januara i da neće gledati porno filmove, a sve zarad novogodišnjih poklona!
Svestan je da je baš zabrazdio i da dalje tako ne može.
Navukao se na porno filmove gore nego narkoman na drogu.
Ne može to tako, Tride! Sve ima svoje granice, limite...
Pa, tako i tvoje loše navike u vezi za proskribovanim i zabranjenim filmovima za širu publiku.
Još samo večeras...

Iluzionisti

"Kada sam bila mala, pitala sam se ko vozi vozove, autobuse, avione i kamione za novogodišnju noć" kaže Bloom.
Kada smo mali postavljamo razna pitanja, a kada odrastemo više ih ne postavljamo.
Postajemo ravnodušni. Ili nam se čini da na sva pitanja znamo odgovore.
Kralj Pajaca ne može da se seti koja je pitanja on sebi postavljao kada je bio mali.
A sada je gotovo sa pitanjima! Završeno je sa njima. Pitanja su "ad acta".
Dakle, ostaje mu jedino da sluša odgovore. Tuđe odgovore. Onih koji za sve probleme imaju rešenja.
A takvih je svakim novim danom sve više i više. I pravi naziv za njih jeste - iluzionisti.

Bloom-blog je OVDE

Praznici nam stižu...

Ili su već stigli?! Izgleda da jesu.
Smem da se opkladim da su stigli.
Parkiranu su tu, preko puta. Praznici. Novogodišnji, Božićni....
Ja sam sa ove strane, sa druge strane.
A praznici donose neradne dane. I Blogosfera je zamrla. Nema novih postova, komentara...
Kada praznici prođu svega toga će ponovo biti. U ogromnim količinama.
Oživeće Blosfera...

Apsolutni bloger

Poslednji je dan kalendarske godine, i nije vreme za blogerske aktivnosti. Ne izgleda dovoljno uzbudljivo. To je tek onako... Za običnije dane...
Ali Kralj Pajaca je apsolutni bloger. Bez Ograničenja! No speed limit.
Neurodžez je pomenula da sam mator onoliko koliko se tako osećam.
Ne možeš biti večito mlad, kao što ne možeš biti ni večito star...
Ona je mislila na moj duh. Da li je dovoljno mlad, britak.
Šta da joj odgovorim?! Još uvek gledam tinejdž filmove, i na njih se ložim.
Toliko o mom duhu.