Nebo nad Bečejem

I evo konačno Pajaca u Bečeju! Automobil je parkiran u dvorištu njegovog domaćina, i Pajaco okrepljen vegetarijanskim doručkom kreće u obilazak grada.
Pajacov domaćin je zadužen da mu pokaže znamenitosti Bečeja. A njih ima, nije da ih nema. Ipak je to grad koji već vekovima postoji na plodnoj vojvođanskoj zemlji.
Pšenica, kukuruz, šećerna repa i ostale poljoprivredne kulture rađaju svake godine, i pune ambare vrednih domaćina. I novac se sliva i gomila na bankovnim računima vrednih Bečejaca.
"E, pa, lepo!", zaključi Pajaco. "Bolje je imati posla sa bogatim nego sa siromašnim ljudima. Manje je komplikovano."
A on, Pajaco, je negde između: ni bogat, a ni siromašan. Uostalom, takvi su prosečni Beograđani. Oni koji ne stanuju i nikada nisu stanovali u krugu dvojke već, na primer, na Novom Beogradu, Voždovcu, Krnjači, Borči...
Ipak, na dnevnom redu je Bečej a ne Beograd. U tom gradu je nekada živeo Dunđerski, a i njegova kćerka Lenka. Ona koja je očarala Lazu Kostića. Toliko da je on napisao najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom, tako da je Bečej značajan i za srpsku poeziju a ne samo za ekonomiju.
Sad kada ga je posetio Kralj Pajaca možda će Bečej imati kakav-takav značaj i u srpskoj proznoj umetnosti, a ne samo u poeziji i ekonomiji?! Možda? Pajaco voli da koristi tu reč – možda.