I konje ubijaju zar ne?!

- Buđenje...

- Čega?!
- Pa, nasilja.
- A gde ako bih smeo i mogao da pitam?
- U Srbiji.
- U ovoj Srbiji u kojoj živim i svakodnevno se budim? Ne mogu da verujem!
- Da, upravo u njoj. A to nasilje je baš nabudženo. Do granice pucanja. Nije da nije, tj. jeste da jeste.
- Sve je to OK, ali ja o tome ništa ne znam?! Apsolutno ništa...
- E, onda si ti srećan čovek.
- Ne kažem da nisam... I:
"Svoju stvarnost sisam..."
Znaš, to je tek prvi stih pesme koju ću dalje i dublje da razradim... Sviđa ti se zar ne?!
- Ne znam?! I konje ubijaju tj. kolju u klanicama, pa ne tvrdim da mi se to sviđa.
Tako da kao što rekoh - ne znam?!
- A ipak je veče. Veče u kome nema nikakvih konja... A i klanice mi izgledaju dovoljno daleko i nepristupačno.
- Klanice: kao da niko više ne izgovara tu reč! jesi li primetio da je skoro nestala iz svakodnevnog govora?!
- Nisam zadužen da bilo šta primećujem. Uzgred, ja sam vegetarijanac. Sa mesom sam odavno raskrstio. Nije to za mene.
- Ipak, "klanica" je tako lepa, prikladna reč...