Čitajući Setwahove zapise koji tek dolaze, zapažam sam njegov strah da se istrošio i ne zna o čemu dalje da piše. Strah je uvećan činjenicom da ima utisak da sam se ja tek raspisao, i da samo „štrikam“ po „Megalomaniji“...Odgovorio sam da to nije tačno, i da iz sebe jedva cedim rečenice. To ga je, izgleda, smirilo.
Nikako mu se ne dopada inferiorna uloga u „Megalomaniji“! Hteo bi da izađe kao pobednik iz duela sa mnom. Bolji sam, superiorniji pisac od tebe, Webmane! Ovo je tvoja labudova pesma. Posle „Megalomanije“, ti ćeš nestati kao pisac! Shvatićeš da je za tebe najbolje da se povučeš, i pređeš u čitaoce. Učlaniš se u najbližu biblioteku...
Ma, OK! Član sam ja biblioteke od rođenja. Čim sam se rodio, otac me je učlanio u biblioteku kao što drugi očevi tek rođene sinove učlanjuju u fudbalske klubove za koje navijaju...
Mene je otac učlanio u Biblioteku čiji on član nije bio. Njega knjige nisu zanimale.
Kada sam imao pet-šest godina, pamtim kako ih je čitav naramak izneo u dvorište i spalio. Smetale su mu, zauzimale prostor... Dragocen prostor.
Pre toga ih je pocepao. Valjda da bi lakše i brže gorele?! Ništa nije osećao prema tim knjigama. Smatrao ih je bezvrednim.
Ja sam tom događaju samo prisustvovao. Tu sam bio da bih zapamtio događaj, preneo ga u budućnost.
Нема коментара:
Постави коментар