Kako mi, Arjuna, koračaš po nervima! Dok hodaš, bar da zastaneš... Međutim, ti samo furaš, prosto trčiš! A to boli ili, bar, iritira. Samo iritira. Zašto bi bolelo?! Isuviše si daleko da bi mi naneo fizičku bol, a jedina bol je fizička. Druge ne priznajem, i ne poznajem.Kažeš: “Webman je pokušao biti originalan”, ili slično, nije važno! Pa, onda: “Webmanova praznina”! Sve vreme moje ime pišeš malim slovom. Toliko me poštuješ. Ja ću to ispraviti u tvom tekstu, ne može to tako! Ja tvoje ime pišem velikim slovom. Zapamti to, Arjuna!
Lao Ce koga citiraš je OK. Pametan, i iznad svih nas. Kada je on to pisao, moji preci su živeli kao stepski nomadi (verovatno i tvoji, Arjuna), i nisu bili sposobni za takve jezičke konstrukcije, niti bi ih razumeli. Ja ih, možda, razumem, ali se ne bih tako olako sa Lao Ceom kačio. Možda ga i potpuno razumem, moj mozak je za to sposoban, međutim ne želim sebe ni na koji način da stavim u njegovu ravan.
Možda ćeš, Arjuna, zaključiti da sam prema tebi surov? Nisam. Samo mi je potreban neko ko će stajati meni nasuprot. A ti, kao da si uleteo u tu zamku.
Нема коментара:
Постави коментар