Nepoznati o svom statusu u Kragujevcu

NEPOZNATOM je jasno da sve manje postoji u tom šumadijskom gradu. Jasno je njemu i da sve manje postoji na ovom svetu, međutim to ga manje brine. Takođe zna da je jedina dimenzija njegovog postojanja u Kragujevcu odavno svedena na isprazne posete gradu. On i dalje može sesti u međugradski autobus, voz ili putnički automobil i otputovati u Kragujevac. Prošetati gradskim ulicama, sresti nekoga poznatog, javiti mu se, sa njim popričati i on postoji u Kragujevcu! Grad ne može da negira njegovo postojanje. Nepoznatompiscu se ne sviđa kako i na koji način Nepoznati razmišlja o svom statusu u Kragujevcu. Isuviše je to komplikovano i neistinito, na kraju krajeva. Najobičnija konstrukcija! Naročito je sporna poslednja rečenica...
Grad na Lepenici i Nepoznati su se pretvorili u suparnike. Ako i ne želi njegovu smrt, Kragujevac ravnodušno čeka da je doživi, zna da će je doživeti. Njegova egzistencija gradu ništa ne znači, dok će smrt Nepoznatog za Kragujevac predstavljati još jedan osvojeni poen.
I ovde bi Nepoznatipisac mogao da interveniše, prepakuje tekst. Mogao bi, ali neće. Neka Nepoznati i dalje razvija svoju misao.
Sa tom svešću Nepoznati svaki put dolazi u rodni grad. Oseća njegovu ravnodušnost, hladnoću ne samo prema sebi već prema svim stanovnicima grada. Jedino što su oni, za razliku od Nepoznatog, potpuno bezbrižni. Ne slute da ih grad mrzi. Tumaraju ulicama, obavljaju svakodnevne poslove... Uveče mirno ležu u krevete...
A Kragujevac igra surovu igru.
O, da! Baš je igra! Nepoznatipisac svaki dan gleda prenos te igre na TV-u...