Tačka na plafonu

Sedeći na podu ateljea prekrštenih nogu i zagledan u sliku na štafelaju koju je prethodne večeri dugo i sa naporom slikao, Pol je pomislio: Ta topla, vlažna utroba nikada neće da mi podari sina. Trenutak kasnije ni o čemu nije razmišljao.
Ležao je na podu ispruženih ruku i nogu, i zagledan u tačku na plafonu. Ko stanuje u stanu iznad njegovog? Skoro da je zaspao. Ko stanuje iznad njegovog ateljea? Tako su tihi, bešumni, kao da i ne postoje.
Polova žena se zvala Linda i bila Jevrejka, njegov otac je bio Srbin, Kragujevčanin. U mislima, Nepoznati je Pola nazivao Džon-Pol Džons i zamišljao kako dok sunce zalazi iza zaliva San Franciska melanholično raspoložen udara dlanovima po zategnutoj koži tam-tam bubnjeva i nerazgovetno mrmlja:
Ovu civilizaciju treba...
tam-tam... civilizaciju treba...
tam-tam, tam-tam... treba...
tam-tam, tam-tam...
tam-tam, tam-tam...