"Tamo gde se nalazila publika, bio je mrak. Samo sam video grube obrise mase koja se za sve vreme trajanja koncerta nije nijednom oglasila. Jedino što je bilo pokretno u tami bili su vrhovi zapaljenih cigareta. To se dešavalo u nekom "slepom tunelu". Prisutnih je bilo oko dvesta.Bile su dve svetiljke: jedna ka nama usmerena, i druga na šanku. U tom svetlosnom sendviču publika je bila potpuno nevidljiva, mada udaljena dva-tri metra od nas.
Bine nije bilo. Pola metra iza mene je bio bubanj, a bas levo na dva-tri metra. Završili smo prvu pesmu, a ono potpuna tišina! Svi ćute, cigarete blinkaju u mraku... I mi ćutimo jer je reakcija publike neobična! Neočekivana.
Odsviramo drugu pesmu, opet isto: potpuna tišina, i upaljene cigarete... Posle treće kompozicije - ista reakcija Bubnjar se iznervira, obrati mi se poluglasno, a to se čulo po celom "slepom tunelu":
- Pitaj da li hoće još da sviramo?!
Nisam ih pitao. Kabl mikrofona sam razvukao do kraja, legao iza bubnjeva, i tamo ležeći otpevao koncert do kraja. Bubnjar je svirao i, s vremena na vreme, govorio mi:
- Ustani... Molim te, ustani..."
I ovo je bio Setwah. Ko bi drugi bio?! Od svih nas iz Romančića, on jedini ima rokerskih iskustava.
Нема коментара:
Постави коментар