Nije Setwah prvi put u egzistencijalno-novčanim problemima. Sličnu situaciju je iskusio jedne zime u Beogradu."Jednom se dogodilo, dok sam živeo u Beogradu, da sam postao beskućnik. Zašto i kako je do toga došlo, nije važno! Dovoljno je ako kažem da se beskućnik krije u svakom od nas, i čeka svoju šansu.
Ja to ovako tumačim: postao sam isuviše težak za bilo koji socijalni sloj, i propao sve do dole, do samog dna! Među teškaše, u super-tešku kategoriju društva.
Sudbina je htela da se to dogodi u najgorem mesecu u godini za borbu u super-teškoj kategoriji: u januaru.
Zima u januaru jeste neudobno i veoma dekintirano godišnje doba. Verovali ili ne, preko noći je u Beogradu sve što valja zaključano! A sve olupine ispod Brankovog mosta koje nečemu vrede su prebukirane...
Dno je čudna životinja, čudna stvar ili situacija: ne znam?! U svakom slučaju, dno jeste mesto sa koga se najlepše vidi život u celoj svojoj dužini i obliku. U celom svom PAKOVANJU!
U njemu je sve zapakovano: roditelji, prijatelji, ljubavi... Prošlost, sećanja, predmeti koji su možda još uvek negde tvoja svojina... Sve je tamo, osim budućnosti koja te pita: "Biraj, da li hoćeš ovo spakovano ili sve ostalo raspakovano?"
Još uvek ne znam šta jeste bolje? I šta ako mi budućnost ponovo postavi isto pitanje?"
Ovaj zapis nosi određenu metafizičnost. Moje uši su veoma osteljive na reč: budućnost! Ona je nešto što mrzim, a ne od čega se plašim.
Нема коментара:
Постави коментар