Inženjer Ćulibrk

MC je ponovo imao zanimljiv susret na beogradskim ulicama. Njegovo svedočenje deluje autentično. Saslušajmo ga! Uz to, i Setwah lobira da MC i njegovi zapisi postanu deo "Reprize reprize". Kada je tako, onda "Inženjer Ćulibrk"!
"Sve to sa "Reprizom reprize", njenim piscem, najnovijim dešavanjima i pretnjama od strane samozvane "beogradske umetničke elite" sigurno nije slučajno.
Juče sam sreo inženjera Ćulibrka. Taj čovek je oduvek bio biće karijere, bubant, štreber. Pamtim ga sa fakulteta: na predavanjima je sve uredno zapisivao...
I on je, kao slučajno, započeo priču o RR-piscu i njegovom romanu. Pitao je šta o svemu tome mislim. Slično kao Stanliju i Oliju, ponovio sam da sam pasivno, nezainteresovano, pratio odlomke romana publikovane na Netu. Nisam ih komentarisao, kao što su to činili Setwah i Dečko. Međutim, sve se promenilo kada sam čuo tu radio-emisiju.
Tu me je Ćulibrk prekinuo:
- Kako možeš da budeš siguran odakle je emisija emitovana?!
- Poznajem glas spikera. U pitanju je Radio-Beograd Drugi program.
- I spikerov glas je moguće imitirati...
Ćutao sam. Priznajem da mi tako nešto nije palo na pamet.
- Ali zašto?! Zašto bi neko to uradio? - upitao sam. - Zvuči suludo.
On je odgovorio pitanjem:
- Jesi li primetio promene, neobične varijacije u njegovom pisanju? Prvo je počelo kao klasično postmoderno delo: raspredanje priče, roman o romanu... anti-roman... Već viđeno toliko puta! Onda dolazi do naglog obrata, i RR-pisac u roman uvodi život.
To je potpuno ubilo formu...
- Upravo to i cenim u pomenutom delu!
Ćulibrk me podozrivo pogleda.
- Pisac "Reprize reprize" je u vlasti demona. Kako ti to nije jasno?!
- Demona? Kakvih demona?!
- Demoni mrze uzvišenost forme, oni ubijaju formu... - dok je to govorio, gestikulirao je rukama.
Odmakao sam se da me slučajno ne zakači.
- A onaj Setwah... - nastavio je inženjer Ćulibrk - on je glavni demon.
- Odakle sve to znaš?
- Eh, odakle. Krećem se i ja gradom, pratim književnost, razgovaram sa piscima, književnim kritičarima... Odlazim na promocije...
- A ja sam mislio da ne izbijaš iz crkve!
Ćulibrk se kiselo osmehnu:
- Svet koji nas okružuje i kome pripadamo možemo da tumačimo kao suptilno postmoderno tkanje. Na primer, žene pišu o svojim menstruacijama, stanjima svesti, gubljenju nevinosti... Domaćice o neshvaćenosti... Danas su svi neshvaćeni, uzneseni i, usudio bih se da kažem: "kreativni".
Tu je prstima pokazao znak koji često viđamo na TV-u i u filmovima.
- To prolazi kod čitalačke publike. Što više različitih ideja ima na tržištu, to bolje. Književnost je roba! Nešto što se prodaje i kupuje.
O tom bujanju estetike u čistoj formi, o tome govore pisci. Kao inženjer, ja, naravno, želim da pronađem egzaktno prisutvo forme, takoreći duh, samu esenciju...
- Reci mi - upao sam mu u reč - šta svi oni imaju protiv RR-pisca, i njegovog romana?
- Kako šta?! Ti se, kolega, još usuđuješ da pitaš! Umesto o sebi da piše, banalnostima dovedenim na nivo božanskog, on žive ljude uvodi u književno delo. Naravno da u tako nešto niko ne može da poveruje! Šta traže ljudi u romanu? Osim ako oni i nisu ljudska bića, nego demoni željni da unište srpsku književnost! Kod nas se piše o apstraktnim likovima, u metaforama...
Vidiš, recimo, sledeću rečenicu: "One su bile mlade, lepe i osetljive devojke koje su iz Beograda pošle u Njujork sa silnom željom da uspeju i dožive..."
Prekinuo sam ga:
- Šta sa njom?
- RR-pisac je izbacio likove iz romana! Umesto njih, figuriraju on i navodno živi ljudi. Pitam se: šta će biti sa piscima sa ovog prostora ako se ta tendencija nastavi?!
Objaviti knjigu izgubiće bilo kakvo metafizičko značenje dok će književni, pisani jezik izgubiti svoju vrednost. Posle "Reprize reprize", "Hazarski rečnik", taj veličanstveni praznik postmoderne forme više neće biti moguć!
- Mislim da je pomenuti roman najobičnije sranje - rekoh izbezumljenom Srećkoviću, i okrenuh se.
Stigavši kući, uzeo sam "Malu demonologiju" od Jaroslavskog. U njoj ni traga od veze RR-autora i nečistih sila! Setwah se pominjao kao spiritualno biće koje upotpunjuje duh zadovoljstva i rok muzike; ljubimac žena, duh slavnih i omiljenih; zaštitnik rok muzičara; javlja se na pozornicama, u blizini zalepljenih uličnih plakata; kao žrtvu, ostavljati mu cigarete.
Kutenadvaz je njegov glasnik, nešto kao inspiracija ovog mladog božanstva. Primiti Kutenadvaz u tom smislu znači pokloniti se Setwahu. Itd. itd.
Tako je pisalo u "Demonologiji". ćulibrk je lagao! Da li on misli da sam ja budala? Zašto je lagao? Kakvu tajnu krije RR-roman?
Uključio sam televizor: u gradskoj hronici se govorilo o radnicima "Gradske čistoće" koji se, slično nekakvim modernim vitezovima, bore protiv zla prljavštine. Potom su išli prilozi o mladim poslenicima mode, herojima u belim mantilima koji pomažu mališanima ometenim u razvoju; političarima koji ostavljaju po strani aktuelne stranačke sukobe zarad humanitarne akcije od šireg, društvenog značaja... O zdravoj hrani na našoj trpezi, i duhovnicima koji se, poput neustrašivih predaka, džipovima probijaju kroz vrleti...
To nije moj jezik, razmišljao sam. I zato, ako je došlo vreme da RR-pisac ubije etabliranu književnost, neka tako i bude! Ako zavladaju demoni, poput Setwaha, bar ćemo posećivati koncerte..."
I uživati u muzici...