STEPENICE ZA GUBILIŠTE

Neko silazi, neko se penje... I tako po čitav dan: neko silazi, a neko drugi se penje...
DA.
Drvene stepenice na fotografiji nikuda ne vode. Nekako su bezveze (tu gde jesu) postavljene.
O, da!
U stvari, tom frajeru ili osobi ženskog pola (devojci, mladoj ženi, sredovečnoj ženi...) što radi u kiosku (koji se ne vidi) služe da uđe ili izađe sa svog radnog mesta. Jedino njemu služe, pružaju određenu uslugu.
(Opet jedno - da. Upravo tako: da, pružaju mu određenu uslugu.)
Šta sam ono beše hteo, želeo?! Samo da napišem kratki tekst koji će da proprati BEZVEZNU fotografiju. Ništa više... (Ali ništa ni manje.)
O, da!
To "O, da!" koje neprestano ponavljam, pišem... kao da vuče na rokenrol, refren NEKE ROKENROL pesme? Koje pesme, čije pesme? Pa, na primer: "Prljavo kazalište", Zagreb, ex-YU... Osamdesete godine XX veka... I ko peva?! Davorin Bogović, Jasenko Horura ili neko treći?! Ma, nemam pojma!
Dalje bi moglo da ide:

O, da!
Sve je lako kada si mlad...
O, da, o da, o da, o da!
Svako odijelo lijepo ti
(skoro idealno)
stoji...