Kratko je odgovorila „da“, i auto se udaljio velikom brzinom.Staklo je bilo spušteno. Nisam čuo njen glas, ali sam video da se njene usne pomeraju kao da izgovaraju reč „da“.
Onda je auto otišao, a ja sam ostao da stojim na ulici.
Kada je trebalo da odgovori, zažmurio sam. Nepodnošljivo mi je bilo da gledam njen lik, poznati lik. Dragi lik koji me je podsećao na Palmotićevu broj 37, na septembar 1993. godine. Na mojih sedamnaest godina.
Ne znam šta je odgovorila, ni da li je nešto odgovorila.
Kada sam otvorio oči, automobila više nije bilo.
Kao da je to bio samo san: dve devojke na ulici, i automobil koji se zaustavlja uz škripu guma... I ja kao da sam bio samo san.
San nekog ludaka iz Palmotićeve broj 37.
Нема коментара:
Постави коментар