svojom nekadašnjom ulicom
i za trenutak zastanem
ispod dobro znanog prozora.
I mada znam da me tamo više nema
niti me može biti
kao u nekom košmarnom snu
strpljivo čekam da se pojavim na prozoru,
da razmaknem zavesu
i samome sebi mahnem.
Dok kišne kapi dobuju po prozorskom staklu
i dok se na mene slivaju
Ja, kao onda davno,
na ulici stojim potpuno sam.
Ostavljen od svih onih
koji sa mnom behu
u tom davno iščezlom vremenu.
Odlazi cirkus iz vašeg malog mesta
dok se pred nama pruža duga cesta
koja nas VODI u neki drugi grad.
Odlazi cirkus dok noć prekriva vaše mesto
I ništa u njemu ne svetluca
i ne najavljuje dobar provod.
Sve je tako mrtvo...
Sklono nedogađanju, sklono neživotu...
Sklono nepostojanju...
Odlazi cirkus i nikada se VIŠE neće vratiti...
već će nastaviti svoja lutanja...
Jer su ona, lutanja
imanentna CIRKUSIMA...
Kao što je gradovima
imanentna STATIČNOST.
Odlazi cirkus iza kog ništa ne ostaje...
Sve se gasi, nestaje...
prestaje da postoji...
I vi se s pravom pitate -
da li JE cirkus ikada i postojao
i bio u našem malom mestu?!
I vi se pitate: da li smo i mi
ikada postojali i posetili CIRKUS?!
Prisustvovali cirkuskoj PREDSTAVI?
Ali to što MOŽETE da se pitate ,
da sebi postavljate pitanja
i da dajete odgovore
potvrđuje vaše postojanje...
Egzistenciju...
mada nikada nećete biti dovoljno
hrabri da napustite vaše MALO mesto
i pokušate da pronađete CIRKUS
u nekom drugom mestu...
gradu... državi... kontinentu...
Spušta se noć
i ne pada sneg.
Uostalom, kako bi i padao u avgustu,
u sred leta?!
Jedva da pada u decembru,
januaru... februaru...
Taj beli, čisti sneg.
Taj voljeni sneg.
Tako da se sa neba
samo spušta noć
dok snega nema
niti ga može biti
iz već navedenih razloga.
Sa neba se spušta letnja noć
i sporo prekriva moj grad...
Naš grad...
Poziva ga da utone u san,
da se preda okrepljujućem snu...
Da otpočine.
Da se odmori.
To nam noć i noći poručuju!
Toj nas mudrosti one uče.
Nas koje je teško
bilo čemu naučiti.
Takve kakvi jesmo: bandoglavi.
Ali noć sa nama
ima beskrajno strpljenje.
Ona od nas ne odustaje
već nam svake večeri šalje isti signal:
odmorite se, dragi ljudi!
Ukoračite u okrepljujući san
dok ja još postojim,
dok vi još postojite...
Stajali smo...
ni sam ne znam
gde smo tačno stajali,
na čemu smo stajali
i ja sam joj rekao:
Something is lost!
Ne znam šta sam hteo,
šta sam želeo,
da joj saopštim
izgovarajući te reči,
tu rečenicu?!
U google prevodilac sam ih ukucao
i on mi ih je ovako preveo:
Nešto je izgubljeno.
Dođavola i sa tim google prevodiocem,
I sa mojom zavisnošću od Inerneta!
Od te vrhunske gluposti
zvane Internet.
U onoj glupoj domaćoj
TV seriji postoji rečenica:
Ja hoću život!
I šta sa njim?
Ma, da: baš hoću život!
Onda kada stojim blizu obale Dunava
posle dva-tri ispijena piva...
Celo leto se pretvorilo
u to stajanje blizu obale Dunava.
I još je trajalo...
Još nije iščezlo.
Ali ja sam znao:
Something is lost!
Zauvek!
I bez gugl prevodioca znam kako se
to kaže na egleskom -
forever!
Kauč je trip, avantura,
a ne svakodnevica, stereotip.
Ponekad, obično popodne
kada se vratiš sa posla
ili u predvečerje dok gasne dan,
vodiš ljubav na kauču
uz muziku sa gramofona.
Biraš tvoje omiljene ploče.
Zvuk se meša sa vrelim vazduhom
i ispunjava tvoje nozdrve,
tvoja pluća,
spušta se u stomak.
Odeća je nemarno odbačena
svuda po sobi, i raspoređena
poput nekih senzora
zaduženih da registruju
sve što se dešava u sobi tog popodneva.
Iznenadni završetak ploče
označen grubim,
neprijatnim zvukom,
dovodi te u nedoumicu,
zaustavlja te u pokretu.
Odvajaš se od kauča,
tvoje telo je, poput Isusovog,
razapeto između police sa gramofonom
i ležaja,
i ti brzo okrećeš ploču
jer nikako ne želiš da se lišiš
zadovoljstva slušanja muzike
dok u kasno, zrelo letnje popodne
vodiš ljubav na kauču.
Pričala mi je da negde
u skrivenim kutovima ovoga grada
još postoji njena truba
mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.U kom delu grada,
u čijem stanu...
podstanarskoj sobi...
Ali postojanje
tog limenog instrumenta
je bilo neupitno.
Kao i to da se on i dalje cakli
uglačan do savršenstva.
Njene usne su nekada dodirivale
čelični nausnik te trube.
Vlažile ga pljuvačkom,
oblizivale jezikom...
Možda bi ponekad vragolasto
njeni zubi zagrizli nausnik?
Trebalo je snažno
punim plućima
duvati u taj nausnik
dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.
Izbacivala ih iz sebe.
Ispunjavala prostor ma šta on bio:
koncertna dvorana, kafić,
njena soba... Park
ispred zgrade u kojoj je stanovala..
Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk
dok je za druge bio sasvim prijatan
dopadljiv zvuk.
Pun zvuk. Intrigantan zvuk.
Zvuk koji bi budio njihove emocije.
Verovatno je to bilo
daleko od savršenstva
koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.
Da, teško je bilo to dostići,
tome se približiti,
izjednačiti se sa tim.
Ne samo njoj
već svima koji su nešto petljali
sa tim instrumentom.
Ali eto! Ono što znam jeste
da se anonimna limena truba
kreće ovim gradom.
Da li samo zato što ona nije nešto što može
tek tako da se odbaci,
da završi na đubrištu?
U limenom kontejneru?
Da li je samo zato postojala,
i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?
Čak i onda kada se mi više
ne budemo kretali ovim svetom
nje će biti!
Oh, zato je na neki način mrzim!
Mrzim tu limenu trubu...
Tu nevinu bezgrešnu trubu...
Vozio sam što dalje od grada
tamo gde nikoga nema
tamo gde nikoga ne poznajem...
Tamo gde ne pripadam.
Vozio sam što dalje od grada
brzinom znatno manjom
od sto dvadeset kilometara
na sat.
A na radiju nije bila ljubavna pesma
samo zato što radija nije ni bilo u autu.
Ničija ruka nije bila prebačena
preko moga ramena.
Vozio sam što dalje od grada
brziom neuporedivo manjom
od 120 kilometara na sat...
Negde sam pročitao
da kada ljubav prođe,
kada sasvim nestane
kada pređe na drugu stranu
onda je "čaša prazna"!
Dobro znam da se tu ne radi
ni o kakvoj čaši... Već tako...
Ali, eto, tih nekoliko
jednostavnih
nepretencioznih stihova
je na mene ostavilo utisak.
Znam ja i za one stihove:
"prazna čaša na mom stolu..."
koji govore o stvarnoj čaši...
I koja će u poslednjem stihu
pesme biti razbijena.
Međutim ova nestvarna čaša
je za mene bila mnogo materijalnija...
Stvarnija...
Nešto što ne može biti razbijeno,
niti ponovo napunjeno
bilo kakvom tečnošću.
I ta bi čaša stajala na mom stolu
makar i on bio nestvaran
i nematerijalan,
a ne neka druga čaša!
koja baš ničemu ne služi.
Nema nikakvo značenje...
I sami dobro znate
da poezija nema upotrebnu vrednost:
neće vam platiti račune,
kupiti piće u kafiću...
platiti ručak u restoranu...
Već će postojati tek tako!
Zapravo nećete biti ni sigurni da li postoji?
Sa pravom ćete sumnjati u njeno postojanje.
A opet ponekad ne napišem pesmu
već satima sedim ispred TV-a:
menjam kanale, gledam filmove,
slušam vesti...
Možda i zadremam
ležeći ispred TV-a?
Da, priznajem da ponekad i zadremem
dok ležim ispred TV-a!
I da li postoji bilo kakva razlika?
Možda ćete me nazvati pesimistom
(evo reskirću da me tako nazovete!
Dakle, nazovite me pesimistom!):
ali ja bih rekao da ne postoji!
Sve je to isto,
potpuno isto.
I zato se ovoga trenutka
odjavljujem: logout.
Tamo, a nikako ne
ovde
ili negde drugde
ću biti prisutan narednih
Šest nedelja.
Ni dana, ni sata, ni minuta, ni sekunde...
duže
već upravo toliko - šest nedelja!
Ili izraženo u danima:
biću tamo četrdeset i dva dana.
Ne bih to sada preračunavao u sate,
još manje u minute...
Zamorno je to i potpuno bespotrebno.
I ima više veze sa matematikom
nego sa stvarnošću.
Samo da vam saopštim:
da ću tamo gde se trenutno nalazim
biti i nekoliko narednih dana.
Pa, tako... Samo da znate!
Da, ja ću UPRAVO tamo biti,
i zato vam poručujem -
nemojte ništa da brinete
jer kao što rekoh -
ja ću tamo sigurno biti...
Samo za vas!
Na bezbednome...
Gde ću potom otići?
Tamo gde me životne staze odvedu...
I, nadam se: vama dovedu...
Ne znam kako,
ali znam da ću u četiri sata popodne
biti VEOMA,
veoma
veoma
uzbuđen.
Neke stvari se jednostavno znaju!
Izvesno vreme ću da boravim tamo
gde se ovce plaše krvoločnih vukova.
A vi pogađajte gde je to!
Svečano OBEĆAVAM
da ću kada porastem
biti veoma fleksibilna
osoba!
Ako ne dođeš,
ja ću biti
veoma,
veoma
veoma razočaran.
I zato te molim - Dođi!
Ti znaš, gde!
Ona je bila jaka poput vučice
vođe čopora
dok sam ja bio
u negacijskoj ekipi.
O čemu sanjam?!
Da ću jednoga dana i ja da postanem
vlasnik... Čega?!
Prekookeanskog broda.
Ništa manje!
Mada ne znam šta će mi
uopšte prekookenaski brod?!
Ali tako je to sa snovima...
Čitam grafit na zidu:
On svaki put prodire
upravo tamo
gde se ne bi smelo.
I to nije kraj
već je neki novi početak.
Jer mnogo mudriji od mene su kazali
da je na svakom kraju novi početak...
Dok svaki početak ima svoj kraj...
I ja se u svemu tome
ne snalazim baš najbolje...
MOJE krpice
