Kao nekada...

 Kao nekada i sada, u ovom vremenu, 

u ovom trenutku

odlučim se da prođem

svojom nekadašnjom ulicom

i da za trenutak zastanem 

ispod dobro znanog prozora.

 

I mada znam da me tamo 

iza tog prozora

više nema,

niti me može biti,

ja, kao u nekom košmarnom snu,

strpljivo čekam da se pojavim na njemu,

razmaknem zavesu

i da samome sebi mahnem. 

Hej, kako si ja?!

 

Dok kišne kapi dobuju po prozorskom staklu

i dok se na mene slivaju

ja, kao onda davno,

na ulici stojim potpuno sam.

Ostavljen od svih onih 

koji sa mnom behu

u tom davno iščezlom vremenu.