D. s. t.

 

Pričala mi je da negde

u ovome gradu

još postoji

njena truba

mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.

U kom delu grada,

u čijem stanu... 

podstanarskoj sobi...

Ali postojanje

tog limenog instrumenta 

je bilo neupitno.

Kao i to da se on i dalje cakli

uglačan do savršenstva.

 

Njene usne su nekada dodirivale

čelični nausnik te trube.

Vlažile ga pljuvačkom,

oblizivale jezikom...

Možda bi ponekad vragolasto 

njeni zubi zagrizli nausnik?

Trebalo je snažno 

punim plućima 

duvati u taj nausnik

dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.

Izbacivala ih iz sebe.

Ispunjavala prostor ma šta on bio:

koncertna dvorana, kafić, 

njena soba... Park

ispred zgrade u kojoj je stanovala.. 

Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk

dok je za druge bio sasvim prijatan 

dopadljiv zvuk.

Pun zvuk. Intrigantan zvuk.

Zvuk koji bi budio njihove emocije.

 

Verovatno je to bilo 

daleko od savršenstva

koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.

Da, teško je bilo to dostići,

tome se približiti,

izjednačiti se sa tim.

Ne samo njoj

već svima koji su nešto petljali 

sa tim instrumentom.

Ali eto! Ono što znam jeste

da se anonimna limena truba 

kreće ovim gradom.

Da li samo zato što ona nije nešto što može 

tek tako da se odbaci,

da završi na đubrištu?

U limenom kontejneru?

Da li je samo zato postojala,

i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?

Čak i onda kada se mi više

ne budemo kretali ovim svetom

nje će biti!

Oh, zato je na neki način mrzim!

Mrzim tu limenu trubu... 

Tu nevinu bezgrešnu trubu...