Megalomanski san

Čitao sam priču koja se zvala se "Dno duše".
Ona i On su se mnogo voleli. To su svi znali, i divili se njihovoj ljubavi.
Bili su u čamcu na reci. Ona je bila neplivač. Dogodila se nezgoda, i oni su se našli u vodi. Njena haljina brzo se natopila, i vukla je ka dnu. On je nju spašavao, dok je Ona, u paničnom strahu, rukama stezala njegov vrat. Tako sputan nije mogao da se održi na površini vode: zajedno su tonuli... U poslednjem trenutku otrgnu se od Nje, i ispliva...
Na drugom mestu i u drugo vreme Ona i On su se voleli. Međutim njihova ljubav je bila nepoželjna od strane njihovih porodica, i njih dvoje se odlučuju za samoubistvo. Nekoliko sekundi kasnije, iznad njihovih mrtvih tela eksplodira atomska bomba. Mesto i vreme dešavanja: Hirošima, septembar 1945. godine.
Sedeli smo u klubu "Izba" u Novom Sadu. Dugo se nismo videli. Bila je predivna i sa druge strane stola. Za taj sto smo prispeli svako u svom vremeplovu: Ona je u zatvoru, i Ja sam joj došao u posetu. Dodirivali smo se dlanovima, i gledali kroz staklo. To je trajalo pola sata.
To je ljubav: utvara. Vrištiš kada je vidiš, a posle prolaziš kroz nju kao kroz oblak pare. Simulakrum.
Megalomanski san...