Megalomanija je veoma popularna na Internetu. Sa njom svi nešto petljaju, koketiraju...Ta reč ih neodoljivo privlači. Čini im se da može da ih uputi u željenom smeru.
“Ljudi su takvi…”
Kakvi, pitam. Dobijam sledeći odgovor:
“Ko će brže, više, jače nego drugi. Treba dobro pogledati…”
U kom pravcu: na koju stranu da se okrenem i dobro pogledam?! Kakav ispran, izlizani, jezik koristi taj anonimni gospodin! Kao da mrzi, prezire reči koje zapisuje…
“… jer ako nisi svestan šta želiš, za tebe to može biti veoma pogubno.”
Neki dušebrižnik, reklo bi se.
“Nekome možeš prodati marketinšku priču, i zamazati mu oči. Problem je što je ne možeš svima prodati! Oni će postavljati raznorazna dodatna pitanja, i zaključiti da si imbecil koji nema pojma o čemu priča?!
Sanjari, nerealni i priučeni su najveće štetočine i najmasovniji megalomani instalirani u svim društvenim strukturama.“
Od dušebrižnika, dogurali smo do tipa koji nas naziva imbecilima i štetočinama! Tako da ću ja njega nazvati - degenerikom. Baš mu pristaje.
Citirao sam gospodina Degenerika, pružio mu priliku da kaže šta misli o megalomaniji. On, opet, misli da je mnogo pametan, i da svima može da deli lekcije. Naziva ljude imbecilima, štetočinama… priučenim…
Ipak, g-din Degenerik govori o megalomanima, a ne o megalomaniji. Ko su oni? Kako ih prepoznati na ulici, poslu… U gradskom prevozu…
Da li imaju ludački pogled ili sami sa sobom pričaju? Možda su obučeni u belo: čisti, nevini... Spremni da postanu megalomani.
Нема коментара:
Постави коментар