Džon Vilijamson: Neopisiva ruža

Moj otac koji je nosio ogromne čizme, ušao je
raskrečenih nogu unoseći dva ostrva sasušenog blata
i mračna soba se ispunila mirisom
stotinu ruža koje je doneo
u muškom trijumfu da bude voljen
kao da je on moj sin a ja njegov poštovani otac.
Kada je otišao da ostruže svoje alatke i čizme
Ja sam čitao svoju mladalačku knjigu, ali opojni vazduh
Tako prisutan činio me je divljim naspram ruža
I osećao sam ih kako se upijaju u moje lice, u usta
Kao sad kad ih utiskujem u tvoje lice, i osećam
Istu romantičnu bol i bespomočnost,
Iako su čizme odavno već sagorele.

(Preveo: KRALJ PAJACA)