(Autor - ADAM GEZ)
Pročitao sam Romančić, i mogu reći da mi se dopao. Potpuno drugačiji utisak sam imao dok sam ga čitao na Bundolu (verovatno s toga što nisam čitao u kontinuitetu, pa mi je sve bilo prilično nepovezano).
Najveći utisak na mene je ostavila čitljivost romana. Što se tiče forme (a priča se o njoj u romanu, pa zato nekako i imam potrebu da nešto napišem o tome, nameće se) ja stvarno nemam pojma o tome, niti me je sama forma bilo kog romana fascinirala. Meni je forma samo deo celine (bitan za celinu koliko i sadržaj), a celina tvoje Reprize reprize se meni dopala.
Dopalo mi se stalno kolebanje između bitnog i nebitnog (bitni likovi, nebitni likovi, bitni i nebitni delovi Reprize (Rob-Grijeove), bitni i nebitni prijatelji (tvoji), komentari, pa i samo pisanje koliko je tebi bilo čas bitno čas nebitno (rutinsko) kao i smenjivanje neke "hladne" trezvenosti i strasti (mislim na tvoj i Setwahov odnos, kao i odnos Setwaha, Dečka i Gosta).
I, čini mi se, mada samo nagađam, da se u liku Setwaha nalazi jedna strana tvoje ličnosti koja se retko budi, koja kao da je sputana, a koje si ti svestan i kao da čak malo žališ što nije aktivnija (samo nagađam).
Jedino je kraj došao nekako naglo. Verovatno si tako i hteo?!
Na kraju druge trećine (romana) je bilo, da tako kažem, burno i mnoga moguća scenarija su mi se motala po glavi (što mi je znak da čitam nešto dobro), ali me je onda kraj, da malo grublje kažem, razočarao (mada nije bacio neku strašnu senku na ono pre njega.)
Нема коментара:
Постави коментар