Prepustiću zaboravu... (jul 2025) // video

 

Prepustiću zaboravu...

Šta ću to da prepustim zaboravu?!

Ah, šta! Otkud znam šta

jer krhko je znanje

fragilno, lomljivo...

I dalje ne znam,

čak ni ne naslućujem,

šta ću to da prepustim zaboravu.

Što bi se kazalo: lutam,

tražim odgovore...

Ali ih ne nalazim.

Oni mi beže, udaljavaju se od mene

brzinom svetlosti... 

Malo preterujem,

ali...

 

To je pravo prepuštanje zaboravu

kada ne znaš

šta to prepuštaš zaboravu!

 

I tu je kraj!

Nema više ni slova, ni reči...

ni rečenica...

Samo praznina meni nasuprot.

Samo ona... 

Ta praznina...

 

 

 

Egomanijak (jul 2025)

 

On je egomanijak

i zato nema prijatelja

Sam luta ovim svetom...

Žalosno ga je i pogledati.

Plače ti se kada ga pogledaš

sa njim se suočiš.

Prosto ti dođe da ridaš

kao malo dete.

 

Ako nisi najobičniji klimoglavac

onda mu nisi prijatelj.

Jer on je egomanijak,

i zato nema prijatelja

niti će ih ikada imati! 

Fren Lebovic, institucija Njujorka

Šta Fren Lebovic hoće da vidi

Kada napusti svoja stan?!

Ona hoće da vidi grad!

A taj grad je Njujork!

Šta ja hoću da vidim 

kada izađem iz svoga stana?!

I ja hoću da vidim grad!

Međutim taj grad nije Njujork. 

Za razliku od mene,

Fren L. je institucija Njujorka

dok ja nisam 

niti ću ikada biti institucija

grada u kome živim.

Tužno, zar ne?! Možda?

A možda i nije!

Sa svojom prkosnom mrzovoljnošću,

strasnom odanošću cigaretama, 

kaubojskim čizmama 

i kaputu Anderson & Sheppard,

Fren Lebovic nikako nije uzor 

produktivne osobe.

 

 Slično njoj, ni ja nisam 

 uzor produktivne osobe.

 Čak i ne pokušavam da to budem.

 

 Fren Lebovic nema ni mobilni telefon, 

 a ni internet.

 Za razliku od nje, ja imam i mobilni,

 i internet... 

 Pa, šta s tim?! Baš ništa!

 Samo konstatujem.

 U svakom slučaju, 

ja nisam  Fren Lebovic!

To znam, i tu je kraj

moga poređenja sa Fren Lebovic.

Fren Lebovic i Doroti Parker (maj 2025)

 

Pre nekoliko godina pisao sam 

o  američka pesnikinji Doroti Parker.

Da, jesam, ali pre toga sam pisao 

o Vorholovoj družbenici Fren Lebovic, 

i preko nje sam došao 

do Doroti Doti Parker

jer sam negde pročitao da Fren Lebovic 

porede sa njom.

Istog trenutka sam zaboravio,

potpuno sam  zanemario,

Fren Lebovic,

i okrenuo se  Doroti Parker.

Šta me je njoj privuklo?

Sledeća rečenica: 

"Ujutru prvo operem zube

 i naoštrim jezik!"

 

Za razliku od nje,

ja ujutru samo operem zube,

ali ne oštrim jezik.

I još sam zaključio

da je oštrenje jezika 

"nekako ženska osobina".

 

Šta još?!

Konstatovao sam da sam i ja,

slično Doroti Parker,

u mladosti pisao pesme.

Bio sam pesnik

mada to niko, osim mene,

nije ni znao!

Nigde ih nisam objavljivao,

nigde ih nisam čitao,

govorio javno...

Isto tako: neprestano bi ih menjao,

ispravljao... Težio sam savršenstvu!

Pesma mora da bude savršena!

To mi je bilo najvažnije.

Tačnije: to mi je bilo jedino važno.

Doroti je to radila

potpuno drugačije,

rekao bih racionalnije,

optimalnije: ona je objavljivala 

svoje pesme,

za njih dobijala honorare...

Ona je živela od svoje poezije!

Zato je i zapamćena kao pesnikinja.

Velika pesnikinja!

A što se mene tiče,

čak sam i ja zaboravio 

da sam nekada pisao pesme,

pokušavao da postanem pesnik... 

MRAVI na zidu (maj 2025)

Pitam se, pitam:

Šta rade mravi na zidu?

Samo na kom zidu i koji mravi?

Zid je tamo dole na jugu,

tako da su i mravi tamo dole na jugu.

To su južni mravi

mada oni to ne znaju.

Njima je potpuno svejedno 

da li su na jugu, severu

istoku ili zapadu...

To uopšte nije važno za njihovu egzistenciju!

Šta jeste važno?

Otkud bih ja to znao!

Tek sam slučajno uperio mobilni 

u kolonu mrava

i sledećih minut i četrnaest sekundi

ih snimao.

To je ono što se

zove Limijer kadar.

Površina kojom mravi prolaze

obojena je u plavo,

i kao da hodaju nebom

ili rekom.

Mada je i jedno i drugo nemoguće

jer je nebo suviše visoko,

a reka je isuviše duboka.

U njoj bi se mravi podavili.

Nestali sa ovog sveta.

Isto tako znam da su ti Limijer kadrovi

obično dosadni.

Ali... Ali... Ali...

Ali šta?!

Imam pravo da eksperimentišem.

Da nešto pokušavam,

pa makar i promašivao.

U umetnosti:

filmu, poeziji... slikarstvu...

to je dozvoljeno.

Možda ne u nekim drugim

oblastima ljudske delatnosti,

ali u umetnosti: da, dozvoljeno je!

I zašto onda

tako nešto ne uraditi:

snimiti kolonu mrava

kako se kreću zidom

obojenim u nebesko plavo...

Lumière Hotel, Beograd

 

Ako odete na sajt Hotela Lumière

moći ćete da pročitate sledeće:

Dobrodošli u Hotel Lumière!

Šta  je još moguće pročitati na njihovom sajtu?!

Da se na tom mestu 

"magija filma susreće sa čarima gostoprimstva". 

To će vam oni poručiti!

 

I još: da hotel LIMIJER

pionirima filmske industrije, 

Braći Lumière, 

OGISTU I LUJU

odaje počast baš na lokaciji 

gde je njihova revolucionarna umetnost 

prvi put zasijala u BEOGRADU!

 

Tada to beše  tek kafana 

naziva “Zlatni krst”,

a to se dogodilo juna 1896. godine.  

 

Ostalo što piše na sajtu 

Hotela Lumière

je blago rečeno dosadno.

Banalno. Nezanimljivo. 

 

Toliko daleko od onoga što

su braća LIMIJER

OGIST I LUJ

radila nekada davno...

Dvostruki Limijer

 

 

Ako se bavite filmom

a pretpostavljam da se bavite 

trebalo bi da znate šta je to LIMIJER KADAR!

 

Na jutjubu ih ima koliko hoćete!

I ako ste NEKADA pohađali neku filmsku radionicu

mogli ste da dobijete zadatak

da izađete na ulicu i snimite

LIMIJER KADAR.

Za svaki slučaj, vi biste ih snimili bar dva

ako sa jednim omanete,

ne budite zanimljivi.

LIMIJER KADROVI su tako statični... 

Što će reći - dosadni su!

 

Ali šta ako od dva limijer kadra 

napravite jedan kratki film?

Kako biste onda nazvali tu svoju avanturu?

Jer to više nije LIMIJER KADAR!

Da li ste tim činom

izmislili nešto novo u teoriji filma -

na primer, DVOSTRUKOG LIMIJERA?!

Razmislite o tome!

 

 

 

 

 

OKTOBAR 2010. g. - Mali posao u velikom gradu // poezija

 

Svako od nas radi svoj mali posao u velikom gradu.
Drži se svog ćepenka, što bi se reklo,
i ovo je ćepenačka Srbija.
I mrzimo se,
i zavidimo jedni drugima...

Danas je "sutra" iz M.C.-ove pesme.
Šta je još danas?!
Ne znam
jer svako radi, obavlja,
svoj mali beznačajni posao u
ovom velikom, rogobatnom gradu...
I tako dalje...

I ponekad male, svakodnevne reči
više znače od onih velikih,
megalomanskih:
sloboda,
revolucija,
parada...

Hm, ponekad?!
Ne ponekad
već uvek!

PRVA LINIJA

 

 

Glave diskretno povlače

svoje destruktivne poteze

sakrivene iza olovne zavese.

Iz očnih duplji

ledeni sjaj isijavaju.

Kontaminirane marionete

zastrašujućih biografija

sa ciničnim osmehom

njihove misli materijalizuju.

 Ispod mantila

čeličnu sigurnost skrivaju.

 

Druga linija se kreće ulicama 

dok iza njih ostaje krvavi trag.

Hrabro ga zgazi!

Krv će skliznuti ispod kožnih đonova,

poprskati vrhove tvojih cipela,

i pretpostavljam da se nećeš osećati prijatno!

PRLJAVI HARI

 

 

Ako pokušaš da ih sprečiš

da rade svoje prljave poslove

iza kojih je uvek novac

skratiće te baš za glavu.

Kako odololeti

toj realnoj opasnosti i ostati pozitivan junak

u filmu u kom sve vrvi od negativaca?!

 

U špageti ili klasinčnom vesternu

to je još i moguće.

Lako je manipulisati sa

 devetnestim vekom. 

U grad ujašiš sam:

niko si pre toga.

Iz grada izjašiš sam:

niko si posle toga.

Ono što je iza tebe ostalo,

nije deo tebe.

Taj događaj je deo grada

i možda će ga lokalni hroničar

zabeležiti u gradskim novinama.

A ti... Ti si lutalica,

ali ipak pozitivan junak.

 

U drugim žanrovima

to je mnogo teže izvesti,

pa makar priča bila smišljena

i u samom Holivudu.

Naravno, u njemu i ekranizovana...