something is lost

 

Stajali smo negde

ni sam ne znam gde

smo tačno stajali,

na čemu smo stajali

i ja sam joj rekao:

something is lost!

 

Ne znam šta sam hteo,

šta sam želeo da joj saopštim

izgovarajući te reči?!

 

U google prevodilac sam ih ukucao

i on mi ih je ovako preveo:

Nešto je izgubljeno.

 

Dođavola i sa tim google prevodiocem,

I sa mojom zavisnošću od Inerneta!

Od te vrhunske gluposti

zvane Internet.

 

U onoj glupoj domaćoj

TV seriji postoji rečenica:

Ja hoću život!

I šta s njim?

Ma, da! Baš hoću život!

Onda kada stojim blizu obale Dunava

posle dva-tri ispijena piva...

celo leto se pretvorilo

u to stajanje blizu obale Dunava...

I još je trajalo...

Još nije iščezlo.

Ali ja sam znao:

Something is lost!

Zauvek!

 

 

Kauč 2.0.

 

Kauč je trip, avantura,

a ne svakodnevica, stereotip.

Ponekad, obično popodne

kada se vratiš sa posla

ili u predvečerje dok gasne dan,

vodiš ljubav na kauču

uz muziku sa gramofona.

Biraš tvoje omiljene ploče. 

Zvuk se meša sa vrelim vazduhom 

i ispunjava tvoje nozdrve,  

tvoja pluća, 

spušta se u stomak. 

Odeća je nemarno odbačena 

svuda po sobi, i raspoređena 

poput nekih senzora 

zaduženih da registruju 

sve što se dešava u sobi tog popodneva. 

Iznenadni završetak ploče 

označen grubim, 

neprijatnim zvukom, 

dovodi te u nedoumicu, 

zaustavlja te u pokretu. 

Odvajaš se od kauča, 

tvoje telo je, poput Isusovog, 

razapeto između police sa gramofonom 

i ležaja, 

i ti brzo okrećeš ploču

jer nikako ne želiš da se lišiš 

zadovoljstva slušanja muzike 

dok u kasno, zrelo letnje popodne

vodiš ljubav na kauču.

                              

  

D. s. t.

 

Pričala mi je da negde

u ovome gradu

još postoji

njena truba

mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.

U kom delu grada,

u čijem stanu... 

podstanarskoj sobi...

Ali postojanje

tog limenog instrumenta 

je bilo neupitno.

Kao i to da se on i dalje cakli

uglačan do savršenstva.

 

Njene usne su nekada dodirivale

čelični nausnik te trube.

Vlažile ga pljuvačkom,

oblizivale jezikom...

Možda bi ponekad vragolasto 

njeni zubi zagrizli nausnik?

Trebalo je snažno 

punim plućima 

duvati u taj nausnik

dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.

Izbacivala ih iz sebe.

Ispunjavala prostor ma šta on bio:

koncertna dvorana, kafić, 

njena soba... Park

ispred zgrade u kojoj je stanovala.. 

Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk

dok je za druge bio sasvim prijatan 

dopadljiv zvuk.

Pun zvuk. Intrigantan zvuk.

Zvuk koji bi budio njihove emocije.

 

Verovatno je to bilo 

daleko od savršenstva

koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.

Da, teško je bilo to dostići,

tome se približiti,

izjednačiti se sa tim.

Ne samo njoj

već svima koji su nešto petljali 

sa tim instrumentom.

Ali eto! Ono što znam jeste

da se anonimna limena truba 

kreće ovim gradom.

Da li samo zato što ona nije nešto što može 

tek tako da se odbaci,

da završi na đubrištu?

U limenom kontejneru?

Da li je samo zato postojala,

i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?

Čak i onda kada se mi više

ne budemo kretali ovim svetom

nje će biti!

Oh, zato je na neki način mrzim!

Mrzim tu limenu trubu... 

Tu nevinu bezgrešnu trubu...