Glave diskretno povlače
svoje destruktivne poteze
sakrivene iza olovne zavese.
Iz očnih duplji
ledeni sjaj isijavaju.
Kontaminirane marionete
zastrašujućih biografija
sa ciničnim osmehom
njihove misli materijalizuju.
Ispod mantila
čeličnu sigurnost skrivaju.
Druga linija se kreće ulicama
dok iza njih ostaje krvavi trag.
Hrabro ga zgazi!
Krv će skliznuti ispod kožnih đonova,
poprskati vrhove tvojih cipela,
i pretpostavljam da se nećeš osećati prijatno!
Ako pokušaš da ih sprečiš
da rade svoje prljave poslove
iza kojih je uvek novac
skratiće te baš za glavu.
Kako odololeti
toj realnoj opasnosti i ostati pozitivan junak
u filmu u kom sve vrvi od negativaca?!
U špageti ili klasinčnom vesternu
to je još i moguće.
Lako je manipulisati sa
devetnestim vekom.
U grad ujašiš sam:
niko si pre toga.
Iz grada izjašiš sam:
niko si posle toga.
Ono što je iza tebe ostalo,
nije deo tebe.
Taj događaj je deo grada
i možda će ga lokalni hroničar
zabeležiti u gradskim novinama.
A ti... Ti si lutalica,
ali ipak pozitivan junak.
U drugim žanrovima
to je mnogo teže izvesti,
pa makar priča bila smišljena
i u samom Holivudu.
Naravno, u njemu i ekranizovana...
svojom nekadašnjom ulicom
i za trenutak zastanem
ispod dobro znanog prozora.
I mada znam da me tamo više nema
niti me može biti
kao u nekom košmarnom snu
strpljivo čekam da se pojavim na prozoru,
da razmaknem zavesu
i samome sebi mahnem.
Dok kišne kapi dobuju po prozorskom staklu
i dok se na mene slivaju
Ja, kao onda davno,
na ulici stojim potpuno sam.
Ostavljen od svih onih
koji sa mnom behu
u tom davno iščezlom vremenu.
Odlazi cirkus iz vašeg malog mesta
dok se pred nama pruža duga cesta
koja nas VODI u neki drugi grad.
Odlazi cirkus dok noć prekriva vaše mesto
I ništa u njemu ne svetluca
i ne najavljuje dobar provod.
Sve je tako mrtvo...
Sklono nedogađanju, sklono neživotu...
Sklono nepostojanju...
Odlazi cirkus i nikada se VIŠE neće vratiti...
već će nastaviti svoja lutanja...
Jer su ona, lutanja
imanentna CIRKUSIMA...
Kao što je gradovima
imanentna STATIČNOST.
Odlazi cirkus iza kog ništa ne ostaje...
Sve se gasi, nestaje...
prestaje da postoji...
I vi se s pravom pitate -
da li JE cirkus ikada i postojao
i bio u našem malom mestu?!
I vi se pitate: da li smo i mi
ikada postojali i posetili CIRKUS?!
Prisustvovali cirkuskoj PREDSTAVI?
Ali to što MOŽETE da se pitate ,
da sebi postavljate pitanja
i da dajete odgovore
potvrđuje vaše postojanje...
Egzistenciju...
mada nikada nećete biti dovoljno
hrabri da napustite vaše MALO mesto
i pokušate da pronađete CIRKUS
u nekom drugom mestu...
gradu... državi... kontinentu...
Spušta se noć
i ne pada sneg.
Uostalom, kako bi i padao u avgustu,
u sred leta?!
Jedva da pada u decembru,
januaru... februaru...
Taj beli, čisti sneg.
Taj voljeni sneg.
Tako da se sa neba
samo spušta noć
dok snega nema
niti ga može biti
iz već navedenih razloga.
Sa neba se spušta letnja noć
i sporo prekriva moj grad...
Naš grad...
Poziva ga da utone u san,
da se preda okrepljujućem snu...
Da otpočine.
Da se odmori.
To nam noć i noći poručuju!
Toj nas mudrosti one uče.
Nas koje je teško
bilo čemu naučiti.
Takve kakvi jesmo: bandoglavi.
Ali noć sa nama
ima beskrajno strpljenje.
Ona od nas ne odustaje
već nam svake večeri šalje isti signal:
odmorite se, dragi ljudi!
Ukoračite u okrepljujući san
dok ja još postojim,
dok vi još postojite...
Stajali smo...
ni sam ne znam
gde smo tačno stajali,
na čemu smo stajali
i ja sam joj rekao:
Something is lost!
Ne znam šta sam hteo,
šta sam želeo,
da joj saopštim
izgovarajući te reči,
tu rečenicu?!
U google prevodilac sam ih ukucao
i on mi ih je ovako preveo:
Nešto je izgubljeno.
Dođavola i sa tim google prevodiocem,
I sa mojom zavisnošću od Inerneta!
Od te vrhunske gluposti
zvane Internet.
U onoj glupoj domaćoj
TV seriji postoji rečenica:
Ja hoću život!
I šta sa njim?
Ma, da: baš hoću život!
Onda kada stojim blizu obale Dunava
posle dva-tri ispijena piva...
Celo leto se pretvorilo
u to stajanje blizu obale Dunava.
I još je trajalo...
Još nije iščezlo.
Ali ja sam znao:
Something is lost!
Zauvek!
I bez gugl prevodioca znam kako se
to kaže na egleskom -
forever!
Kauč je trip, avantura,
a ne svakodnevica, stereotip.
Ponekad, obično popodne
kada se vratiš sa posla
ili u predvečerje dok gasne dan,
vodiš ljubav na kauču
uz muziku sa gramofona.
Biraš tvoje omiljene ploče.
Zvuk se meša sa vrelim vazduhom
i ispunjava tvoje nozdrve,
tvoja pluća,
spušta se u stomak.
Odeća je nemarno odbačena
svuda po sobi, i raspoređena
poput nekih senzora
zaduženih da registruju
sve što se dešava u sobi tog popodneva.
Iznenadni završetak ploče
označen grubim,
neprijatnim zvukom,
dovodi te u nedoumicu,
zaustavlja te u pokretu.
Odvajaš se od kauča,
tvoje telo je, poput Isusovog,
razapeto između police sa gramofonom
i ležaja,
i ti brzo okrećeš ploču
jer nikako ne želiš da se lišiš
zadovoljstva slušanja muzike
dok u kasno, zrelo letnje popodne
vodiš ljubav na kauču.
Pričala mi je da negde
u skrivenim kutovima ovoga grada
još postoji njena truba
mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.U kom delu grada,
u čijem stanu...
podstanarskoj sobi...
Ali postojanje
tog limenog instrumenta
je bilo neupitno.
Kao i to da se on i dalje cakli
uglačan do savršenstva.
Njene usne su nekada dodirivale
čelični nausnik te trube.
Vlažile ga pljuvačkom,
oblizivale jezikom...
Možda bi ponekad vragolasto
njeni zubi zagrizli nausnik?
Trebalo je snažno
punim plućima
duvati u taj nausnik
dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.
Izbacivala ih iz sebe.
Ispunjavala prostor ma šta on bio:
koncertna dvorana, kafić,
njena soba... Park
ispred zgrade u kojoj je stanovala..
Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk
dok je za druge bio sasvim prijatan
dopadljiv zvuk.
Pun zvuk. Intrigantan zvuk.
Zvuk koji bi budio njihove emocije.
Verovatno je to bilo
daleko od savršenstva
koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.
Da, teško je bilo to dostići,
tome se približiti,
izjednačiti se sa tim.
Ne samo njoj
već svima koji su nešto petljali
sa tim instrumentom.
Ali eto! Ono što znam jeste
da se anonimna limena truba
kreće ovim gradom.
Da li samo zato što ona nije nešto što može
tek tako da se odbaci,
da završi na đubrištu?
U limenom kontejneru?
Da li je samo zato postojala,
i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?
Čak i onda kada se mi više
ne budemo kretali ovim svetom
nje će biti!
Oh, zato je na neki način mrzim!
Mrzim tu limenu trubu...
Tu nevinu bezgrešnu trubu...
