o američka pesnikinji Doroti Parker.
Da, jesam, ali pre toga sam pisao
o Vorholovoj družbenici Fren Lebovic,
i preko nje sam došao
do Doroti Doti Parker
jer sam negde pročitao da Fren Lebovic
porede sa njom.
Istog trenutka sam zaboravio,
potpuno sam zanemario,
Fren Lebovic,
i okrenuo se Doroti Parker.
Šta me je njoj privuklo?
Sledeća rečenica:
"Ujutru prvo operem zube
i naoštrim jezik!"
Za razliku od nje,
ja ujutru samo operem zube,
ali ne oštrim jezik.
I još sam zaključio
da je oštrenje jezika
"nekako ženska osobina".
Šta još?!
Konstatovao sam da sam i ja,
slično Doroti Parker,
u mladosti pisao pesme.
Bio sam pesnik
mada to niko, osim mene,
nije ni znao!
Nigde ih nisam objavljivao,
nigde ih nisam čitao,
govorio javno...
Isto tako: neprestano bi ih menjao,
ispravljao... Težio sam savršenstvu!
Pesma mora da bude savršena!
To mi je bilo najvažnije.
Tačnije: to mi je bilo jedino važno.
Doroti je to radila
potpuno drugačije,
rekao bih racionalnije,
optimalnije: ona je objavljivala
svoje pesme,
za njih dobijala honorare...
Ona je živela od svoje poezije!
Zato je i zapamćena kao pesnikinja.
Velika pesnikinja!
A što se mene tiče,
čak sam i ja zaboravio
da sam nekada pisao pesme,
pokušavao da postanem pesnik...
