Spušta se noć
i ne pada sneg.
Uostalom, kako bi i padao u avgustu,
u sred leta!
Jedva da još pada u decembru,
januaru... februaru...
Taj beli, čisti sneg.
Taj voljeni sneg.
Tako da se sa neba
samo spušta tamna noć
dok snega nema
niti ga može biti
iz već navedenih razloga.
Sa neba se spušta letnja noć
i sporo prekriva grad...
moj grad... Naš grad...
Poziva ga da utone u san,
da se preda okrepljujućem snu...
Da otpočine.
Da se odmori.
To nam noć i noći poručuju!
Bilo letnje, bilo zimske...
Toj nas mudrosti one uče.
Nas koje je teško
bilo čemu naučiti.
Takve kakvi već jesmo:
bandoglavi.
Ali noć i noći sa nama
ima beskrajno strpljenje.
Ona od nas ne odustaje
već nam svake večeri šalje isti signal:
odmorite se, dragi ljudi!
Ukoračite u okrepljujući san
dok ja još postojim,
dok vi još postojite...
