Vozio sam što dalje od grada
tamo gde nikoga nema
tamo gde nikoga ne poznajem...
Tamo gde ne pripadam.
Vozio sam što dalje od grada
brzinom znatno manjom
od sto dvadeset kilometara
na sat.
A na radiju nije bila ljubavna pesma
samo zato što radija nije ni bilo u autu.
Ničija ruka nije bila prebačena
preko moga ramena.
Vozio sam što dalje od grada
brziom neuporedivo manjom
od 120 kilometara na sat...
Negde sam pročitao
da kada ljubav prođe,
kada sasvim nestane
kada pređe na drugu stranu
onda je "čaša prazna"!
Dobro znam da se tu ne radi
ni o kakvoj čaši... Već tako...
Ali, eto, tih nekoliko
jednostavnih
nepretencioznih stihova
je na mene ostavilo utisak.
Znam ja i za one stihove:
"prazna čaša na mom stolu..."
koji govore o stvarnoj čaši...
I koja će u poslednjem stihu
pesme biti razbijena.
Međutim ova nestvarna čaša
je za mene bila mnogo materijalnija...
Stvarnija...
Nešto što ne može biti razbijeno,
niti ponovo napunjeno
bilo kakvom tečnošću.
I ta bi čaša stajala na mom stolu
makar i on bio nestvaran
i nematerijalan,
a ne neka druga čaša!
koja baš ničemu ne služi.
Nema nikakvo značenje...
I sami dobro znate
da poezija nema upotrebnu vrednost:
neće vam platiti račune,
kupiti piće u kafiću...
platiti ručak u restoranu...
Već će postojati tek tako!
Zapravo nećete biti ni sigurni da li postoji?
Sa pravom ćete sumnjati u njeno postojanje.
A opet ponekad ne napišem pesmu
već satima sedim ispred TV-a:
menjam kanale, gledam filmove,
slušam vesti...
Možda i zadremam
ležeći ispred TV-a?
Da, priznajem da ponekad i zadremem
dok ležim ispred TV-a!
I da li postoji bilo kakva razlika?
Možda ćete me nazvati pesimistom
(evo reskirću da me tako nazovete!
Dakle, nazovite me pesimistom!):
ali ja bih rekao da ne postoji!
Sve je to isto,
potpuno isto.
I zato se ovoga trenutka
odjavljujem: logout.
