Promocija knjige "Petrov arhipelag" Marka Cara

BEOGRAD - Promocija knjige Petrov arhipelag Marka Cara u cetvrtak 15. oktobra u 19:00 h. Biblioteka grada Beograda, Rimska dvorana, Knez Mihailova 56
Izdavač: Treći Trg (Beograd 2009.)
Edicija: Desant (1. izdanje --- ISBN 978-86-86337-31-3)
...Roman sastavljen od skica - epizoda čija međusobna razdvojenost odslikava život glavnog junaka koji živi u multikulturnom okruženju mladih urbanih profesionalaca, u liberalnoj, kapitalističkoj kvaziutopiji. Petrovo okruženje je svet idealizovanog rada, političke korektnosti, obožavanja efikasnosti i profita. Petrov život je i sam fragmentaran, dosadan, bez svojstava, razbijen, beznačajan, dobro uhodan u ubrzanoj šemi odlaska na posao, hroničnih patnji zbog pritisaka u pogledu efikasnosti, gledanja TV programa i praznine u kojoj provodi onih nekoliko sati koji su mu preostali. Jedino što ga pokreće jeste strah od promena.
Odstupanje od mrtvila dolazi prinudno, čime počinje jedan kafkijanski proces koji se odražava i na poslovni i na privatni život junaka. Poremećaj rutine dovodi do poremećenja psihe, halucinacija, sloma. Čin pobune je mirenje sa sobom, ali ne nužno i izlaz.
Petar nije heroj, ali u odnosu na Kafkinog junaka napravio je korak dalje...

MC

Kako se ljudi koji su iščezli, nestali, ponovo pojavljuju sasvim iznenada i na najmanje očekivanom mestu.
O MC-u se radi. Kada smo se Setwah i ja pronašli na Internetu, MC je bio u blizini. Neprimetan, u svom svetu... Čak su on i Setwah imali sukob. Beznačajan. MC je napisao „Hvala, gospodine“, i Setwah je poludeo. Kakav gospodin, kakve trice i kučine! Šta me tu zajebavaš?! Nemoj sa mnom da se kačiš!
Međutim, MC je mislio tako kako je i napisao. Nije tu bilo nikakvog cinizma, želje za provokacijom.
Za Setwaha, MC je bio potpuno nepoznat. Za razliku od mene, o njemu ništa nije znao.
MC i ja smo se godinama sretali na Net-u, web-putevi su nam se ukrštali i respektovali smo jedan drugog.
I onda je u „Megalomaniji“ iskrsla tema – Palmotićeva broj 37! Setwah se setio septembra 1993. godine i svog boravka na toj adresi.
Ispostavilo se da je MC jedno vreme radio u ustanovi koja se nalazi na toj adresi. Njegove radne prostorije su bile u podrumu. Ispalo je da je to nabezbedniji deo Palmotićeve broj 37.
Ako bih ikada kročio u tu zgradu, odmah bih otrčao u podrum. Jedino tamo bih se osećao sigurno.
Koliko je samo hrabrosti bilo potrebno odlaziti svaki dan na posao u tu zgradu? MC, moj naklon!

Apsolutni čitalac

Kao čitalac, ja ne čitam samo Grijeov roman već i net-komentare Setwaha, MC-ija, Rošalde... Gosta...
I kada po ceo dan čitam, dobijem želju i ja nešto da napišem. Pokažem spisateljsku potenciju.
I ja imam nešto da kažem, saopštim, ovom svetu! Možda je to beznačajno, minorno, ali... Ne mogu da se uzdržim! Izgleda da je to sva filozofija pisanja: ne moći da se uzdržiš.

Inženjer Ćulibrk

MC je ponovo imao zanimljiv susret na beogradskim ulicama. Njegovo svedočenje deluje autentično. Saslušajmo ga! Uz to, i Setwah lobira da MC i njegovi zapisi postanu deo "Reprize reprize". Kada je tako, onda "Inženjer Ćulibrk"!
"Sve to sa "Reprizom reprize", njenim piscem, najnovijim dešavanjima i pretnjama od strane samozvane "beogradske umetničke elite" sigurno nije slučajno.
Juče sam sreo inženjera Ćulibrka. Taj čovek je oduvek bio biće karijere, bubant, štreber. Pamtim ga sa fakulteta: na predavanjima je sve uredno zapisivao...
I on je, kao slučajno, započeo priču o RR-piscu i njegovom romanu. Pitao je šta o svemu tome mislim. Slično kao Stanliju i Oliju, ponovio sam da sam pasivno, nezainteresovano, pratio odlomke romana publikovane na Netu. Nisam ih komentarisao, kao što su to činili Setwah i Dečko. Međutim, sve se promenilo kada sam čuo tu radio-emisiju.
Tu me je Ćulibrk prekinuo:
- Kako možeš da budeš siguran odakle je emisija emitovana?!
- Poznajem glas spikera. U pitanju je Radio-Beograd Drugi program.
- I spikerov glas je moguće imitirati...
Ćutao sam. Priznajem da mi tako nešto nije palo na pamet.
- Ali zašto?! Zašto bi neko to uradio? - upitao sam. - Zvuči suludo.
On je odgovorio pitanjem:
- Jesi li primetio promene, neobične varijacije u njegovom pisanju? Prvo je počelo kao klasično postmoderno delo: raspredanje priče, roman o romanu... anti-roman... Već viđeno toliko puta! Onda dolazi do naglog obrata, i RR-pisac u roman uvodi život.
To je potpuno ubilo formu...
- Upravo to i cenim u pomenutom delu!
Ćulibrk me podozrivo pogleda.
- Pisac "Reprize reprize" je u vlasti demona. Kako ti to nije jasno?!
- Demona? Kakvih demona?!
- Demoni mrze uzvišenost forme, oni ubijaju formu... - dok je to govorio, gestikulirao je rukama.
Odmakao sam se da me slučajno ne zakači.
- A onaj Setwah... - nastavio je inženjer Ćulibrk - on je glavni demon.
- Odakle sve to znaš?
- Eh, odakle. Krećem se i ja gradom, pratim književnost, razgovaram sa piscima, književnim kritičarima... Odlazim na promocije...
- A ja sam mislio da ne izbijaš iz crkve!
Ćulibrk se kiselo osmehnu:
- Svet koji nas okružuje i kome pripadamo možemo da tumačimo kao suptilno postmoderno tkanje. Na primer, žene pišu o svojim menstruacijama, stanjima svesti, gubljenju nevinosti... Domaćice o neshvaćenosti... Danas su svi neshvaćeni, uzneseni i, usudio bih se da kažem: "kreativni".
Tu je prstima pokazao znak koji često viđamo na TV-u i u filmovima.
- To prolazi kod čitalačke publike. Što više različitih ideja ima na tržištu, to bolje. Književnost je roba! Nešto što se prodaje i kupuje.
O tom bujanju estetike u čistoj formi, o tome govore pisci. Kao inženjer, ja, naravno, želim da pronađem egzaktno prisutvo forme, takoreći duh, samu esenciju...
- Reci mi - upao sam mu u reč - šta svi oni imaju protiv RR-pisca, i njegovog romana?
- Kako šta?! Ti se, kolega, još usuđuješ da pitaš! Umesto o sebi da piše, banalnostima dovedenim na nivo božanskog, on žive ljude uvodi u književno delo. Naravno da u tako nešto niko ne može da poveruje! Šta traže ljudi u romanu? Osim ako oni i nisu ljudska bića, nego demoni željni da unište srpsku književnost! Kod nas se piše o apstraktnim likovima, u metaforama...
Vidiš, recimo, sledeću rečenicu: "One su bile mlade, lepe i osetljive devojke koje su iz Beograda pošle u Njujork sa silnom željom da uspeju i dožive..."
Prekinuo sam ga:
- Šta sa njom?
- RR-pisac je izbacio likove iz romana! Umesto njih, figuriraju on i navodno živi ljudi. Pitam se: šta će biti sa piscima sa ovog prostora ako se ta tendencija nastavi?!
Objaviti knjigu izgubiće bilo kakvo metafizičko značenje dok će književni, pisani jezik izgubiti svoju vrednost. Posle "Reprize reprize", "Hazarski rečnik", taj veličanstveni praznik postmoderne forme više neće biti moguć!
- Mislim da je pomenuti roman najobičnije sranje - rekoh izbezumljenom Srećkoviću, i okrenuh se.
Stigavši kući, uzeo sam "Malu demonologiju" od Jaroslavskog. U njoj ni traga od veze RR-autora i nečistih sila! Setwah se pominjao kao spiritualno biće koje upotpunjuje duh zadovoljstva i rok muzike; ljubimac žena, duh slavnih i omiljenih; zaštitnik rok muzičara; javlja se na pozornicama, u blizini zalepljenih uličnih plakata; kao žrtvu, ostavljati mu cigarete.
Kutenadvaz je njegov glasnik, nešto kao inspiracija ovog mladog božanstva. Primiti Kutenadvaz u tom smislu znači pokloniti se Setwahu. Itd. itd.
Tako je pisalo u "Demonologiji". ćulibrk je lagao! Da li on misli da sam ja budala? Zašto je lagao? Kakvu tajnu krije RR-roman?
Uključio sam televizor: u gradskoj hronici se govorilo o radnicima "Gradske čistoće" koji se, slično nekakvim modernim vitezovima, bore protiv zla prljavštine. Potom su išli prilozi o mladim poslenicima mode, herojima u belim mantilima koji pomažu mališanima ometenim u razvoju; političarima koji ostavljaju po strani aktuelne stranačke sukobe zarad humanitarne akcije od šireg, društvenog značaja... O zdravoj hrani na našoj trpezi, i duhovnicima koji se, poput neustrašivih predaka, džipovima probijaju kroz vrleti...
To nije moj jezik, razmišljao sam. I zato, ako je došlo vreme da RR-pisac ubije etabliranu književnost, neka tako i bude! Ako zavladaju demoni, poput Setwaha, bar ćemo posećivati koncerte..."
I uživati u muzici...

Sudbina i komentari

Iz svega što je MC napisao, stičem utisak da Romančić ima svoj život na beogradskim ulicama, u književnim krugovima... I da je tamo omrznut, žigosan kao izobličenje, odmak od uobičajenih književnih normi.
Priznajem da tako nešto nisam očekivao. Sve vreme sam RR doživljavao kao krajnje benigno književno štivo. Izgleda da sam nešto propustio.
Suviše sam se udubio u Grijeovu "Reprizu", pa i ne vidim šta se oko mene dešava.

Upozorenje

MC, nisam ga ranije pominjao (njegovi komentari nisu bili dovoljno kvalitetni, inventivni), tvrdi da ima neprijatna iskustva u vezi sa "Reprizom reprize". Ili ih zaista ima, ili izmišlja: trećega nema! Evo, šta mu se dogodilo (ili "dogodilo") ovih decembarskih dana:
"Dvojica ih je bilo."
Nevažna napomena: uvek ih je dvojica. Tako deluje uverljivije i kada se zaista dogodi, i kada se izmišlja. MC, nastavi! Izvini što sam te prekinuo, ali to mi postaje manir. Volim da komuniciram sa književnim junacima, delim im savete... Setwah je na to već navikao.
"Debeli i mršavi. Kao Stanlio i Olio.
- Stanite! - povikaše obojica čim sam izašao iz stana.
- Ko ste vi, šta hoćete? Ja vas ne poznajem!
- Ni mi vas ne poznajemo, bar ne direktno. Nas su poslali, da tako kažemo: prijatelji. Mi nosimo poruku.
- Kakvu poruku? I zašto baš meni?
- Zato što vi poznajete pisca "Reprize reprize".
- Hm, poznajem?! Jednom smo se sreli, razgovarali o književnosti... Nedavno je na radiju o njemu bio jedan prilog. Koliko znam, on ovih dana piše roman... Mada ga on naziva Romančić...
- Vi, dakle, znate da on piše roman?
- Čuo sam na radiju, čitao delove na Internetu...
- Ništa neobično niste zapazili u njegovom romanu? - upita deblji, i unese mi se u lice.
Imao je neprijatan zadah. Odmakao sam se korak-dva unazad.
- Taj roman je... - povika mršavi - opasan! OPASAN!
Njegovo lice je bilo crveno i ružno. Pokajao sam se što sam ga uporedio sa Stanliom. Nije zaslužio!
- U kom smislu opasan? Kako književno delo može da bude opasno?!
Debeli podiže obrve:
- Niste vi zaduženi da o tome donosite zaključke! Naši prijatelji iz književnog serkla koji su vrlo kompetentni za književnost smatraju da je roman opasan. Vaš poznanik je komotno mogao da uskoči u aktuelne postmodernističke tokove, piše slično kao, na primer, ugledni SANU-akademik M. P...
- Ali, nije! - razdra se žgoljavi. - On je pustio dizgine, dozvolio da se roman otrgne kontroli! Sa Neta pokupio stvarne likove, roman pustio u život... Prvo se pojavio Setwah, jedva dočekao da u tako nešto uskoči, pa onda onaj Kut-Kute... Da: Kutenadvaz! Polomih jezik...
- To je veoma iznerviralo naše prijatelje - produži Debeljko. - Roman bi po definiciji trebalo da bude lep i mrtav, kao balsamovani leš Evite Peron, na primer! Da se njegovim sadržajem nadahnjuju gospođice iz boljih kuća, mlada gospoda obuzeta ljubavnim jadima...
Ovako, RR-pisac je, možda nehotice, oživeo Roman. I šta sada?
- Šta sada? - ponovio sam tupo."
MC, meni se više sviđa reč: "glupo". Dakle: "ponovio sam glupo".
"- Mi smo vam rekli šta smo imali, a Vi, gospodine, pamet u glavu! Naši prijatelji su elita ovoga grada. Uz to, znaju da budu veoma nezgodni.
Odlazili su, a ja sam gledao za njima. Mršavi se osvrte.
- Samo da znate: naši prijatelji su već preduzeli odgovarajuće mere - i pripreti mi prstom.
Ništa mi nije bilo jasno. Desni dlan me je nepodnošljivo svrbeo. Nešto nije bilo u redu sa mojom rukom. Pogledao sam: na dlanu je bio crveni pečat, i pisalo je RR."
Ko je izveo tu čaroliju?!