Prepustiću zaboravu...

  Prepustiću zaboravu...

Šta? Šta ću da prepustim zaboravu?!

Ah, šta! Otkud znam šta

jer krhko je znanje

fragilno, lomljivo...

I dalje ne znam,

čak ni ne naslućujem,

šta ću to da prepustim zaboravu.

Što bi se reklo: lutam,

tražim odgovore...

Ali ih ne nalazim...

Oni mi beže, udaljavaju se od mene

brzinom svetlosti...

 

To je pravo prepuštanje zaboravu

kada ne znaš

šta to prepuštaš zaboravu!

 

I tu je kraj!

Nema više ni slova, ni reči...

ni rečenica...

Samo eto praznina

meni nasuprot.

Samo ona... 

Praznina...