(prikaz knjige Živka Ivkovića:OHNE FILTER,izdavač: Kulturni centar Šabac, 2012. godine)
Ako krenete na zapad prateći tok reke Save, posle sat-sat i po vremena vožnje stići ćete u Smorvil.
Prvo ćete, najverovatnije, da potražite najbliže parkiralište, a potom ćete krenuti u otkrivanje čari i draži Smorvila. Jer kada se krene u Vijenu, ide se da bi se pronašla izgubljena djeva, a kada se krene u Smorvil onda se kreće u potragu za Džoukom. Upravo tako se zove junak romana „Ohne filter“ šabačkog pisca i rokera Živka Ivkovića.
Problem sa Džoukom iz Smorvila jeste što on više živi u prošlosti nego u sadašnjosti. On misli da vremensku kategoriju „sadašnjost“ treba jednostavno ignorisati, proglasiti je za nepostojeću. Kada sadašnjost ne postoji, a budućnost je potpuno neizvesna, i o njoj nema ništa da se kaže, onda nam samo ostaje prošlost. Tačnije: sećanja na nju.
Džouk je, inače, ostareli roker, ljubitelj muzike koja se svirala u državi koja više ne postoji. I ona je ostala u prošlosti dok su do sadašnjosti dospeli samo fragmenti te države. Jedan od fragmenata bivše države jeste i Srbija: zemlja u kojoj Džouk živi i kojom se kreće.
Ono što Džouka pokreće na putovanja jesu muzički događaji: koncerti, rok festivali... Na Džoukovu sreću toga u Srbiji i na početku dvadeset i prvog veka ima!
Na tim putovanjima Džouk sreće stare prijatelje iz Prošlosti. Oni su potpuno marginalizovani, neki od njih su na samoj ivici života. Što bi se reklo: život je negde drugde, a ne u sadašnjosti i u Srbiji. Verovatno je ostao u prošlosti i u bivšoj Džoukovoj državi.
Ono što doprinosi, još jasnije potcrtava sivilo atmosfere u Ivkovićevom romanu jeste nedodstatak ženskih likova. Da li zato što je rokenrol posao za muškarce i tu nema previše prostora za žene ili zato što su i one, slično životu, ostale u Prošlosti, nepoznato je: pisac nam ne daje eksplicitan odgovor.
Gde je u svemu tome Smorvil, i da li je ono putovanje automobilom sa početka ovog teksta bilo uzaludno? Odgovor je maje-više potvrdan.
Džouka je teško, skoro nemoguće, sresti na opustelim smorvilskim ulicama. I kada je u Smorvilu, on vreme provodi okružen gramofonskim pločama i knjigama, dok se na starom gramofonu okreće jedna od ploča iz Prošlosti. Njegovo je lice u tami, skriveno od nas. Kao i njemu, i nama je pristupačan samo rokenrol zvik iz davnih sedamdesetih, osamdesetih...
I dok se mrak spušta nad Smorvilom, ponovo pokrećemo svoj auto, i prateći tok reke Save kao Arijadninu nit koju smo razmotali na početku svog putovanja, napuštamo Smorvil i Džouka. I slično Džoniju Štuliću mrmljamo sebi u bradu, jedva čujno: „Ne mogu pomoći nikome od nas...“ kao neku mantru, davno zaboravljenu parolu naše mladosti.
Prvo ćete, najverovatnije, da potražite najbliže parkiralište, a potom ćete krenuti u otkrivanje čari i draži Smorvila. Jer kada se krene u Vijenu, ide se da bi se pronašla izgubljena djeva, a kada se krene u Smorvil onda se kreće u potragu za Džoukom. Upravo tako se zove junak romana „Ohne filter“ šabačkog pisca i rokera Živka Ivkovića.
Problem sa Džoukom iz Smorvila jeste što on više živi u prošlosti nego u sadašnjosti. On misli da vremensku kategoriju „sadašnjost“ treba jednostavno ignorisati, proglasiti je za nepostojeću. Kada sadašnjost ne postoji, a budućnost je potpuno neizvesna, i o njoj nema ništa da se kaže, onda nam samo ostaje prošlost. Tačnije: sećanja na nju.
Džouk je, inače, ostareli roker, ljubitelj muzike koja se svirala u državi koja više ne postoji. I ona je ostala u prošlosti dok su do sadašnjosti dospeli samo fragmenti te države. Jedan od fragmenata bivše države jeste i Srbija: zemlja u kojoj Džouk živi i kojom se kreće.
Ono što Džouka pokreće na putovanja jesu muzički događaji: koncerti, rok festivali... Na Džoukovu sreću toga u Srbiji i na početku dvadeset i prvog veka ima!
Na tim putovanjima Džouk sreće stare prijatelje iz Prošlosti. Oni su potpuno marginalizovani, neki od njih su na samoj ivici života. Što bi se reklo: život je negde drugde, a ne u sadašnjosti i u Srbiji. Verovatno je ostao u prošlosti i u bivšoj Džoukovoj državi.
Ono što doprinosi, još jasnije potcrtava sivilo atmosfere u Ivkovićevom romanu jeste nedodstatak ženskih likova. Da li zato što je rokenrol posao za muškarce i tu nema previše prostora za žene ili zato što su i one, slično životu, ostale u Prošlosti, nepoznato je: pisac nam ne daje eksplicitan odgovor.
Gde je u svemu tome Smorvil, i da li je ono putovanje automobilom sa početka ovog teksta bilo uzaludno? Odgovor je maje-više potvrdan.
Džouka je teško, skoro nemoguće, sresti na opustelim smorvilskim ulicama. I kada je u Smorvilu, on vreme provodi okružen gramofonskim pločama i knjigama, dok se na starom gramofonu okreće jedna od ploča iz Prošlosti. Njegovo je lice u tami, skriveno od nas. Kao i njemu, i nama je pristupačan samo rokenrol zvik iz davnih sedamdesetih, osamdesetih...
I dok se mrak spušta nad Smorvilom, ponovo pokrećemo svoj auto, i prateći tok reke Save kao Arijadninu nit koju smo razmotali na početku svog putovanja, napuštamo Smorvil i Džouka. I slično Džoniju Štuliću mrmljamo sebi u bradu, jedva čujno: „Ne mogu pomoći nikome od nas...“ kao neku mantru, davno zaboravljenu parolu naše mladosti.
