Prepustiću zaboravu... (jul 2025) // video

 

Prepustiću zaboravu...

Šta ću to da prepustim zaboravu?!

Ah, šta! Otkud znam šta

jer krhko je znanje

fragilno, lomljivo...

I dalje ne znam,

čak ni ne naslućujem,

šta ću to da prepustim zaboravu.

Što bi se kazalo: lutam,

tražim odgovore...

Ali ih ne nalazim.

Oni mi beže, udaljavaju se od mene

brzinom svetlosti... 

Malo preterujem,

ali...

 

To je pravo prepuštanje zaboravu

kada ne znaš

šta to prepuštaš zaboravu!

 

I tu je kraj!

Nema više ni slova, ni reči...

ni rečenica...

Samo praznina meni nasuprot.

Samo ona... 

Ta praznina...

 

 

 

Egomanijak (jul 2025)

 

On je egomanijak

i zato nema prijatelja

Sam luta ovim svetom...

Žalosno ga je i pogledati.

Plače ti se kada ga pogledaš

sa njim se suočiš.

Prosto ti dođe da ridaš

kao malo dete.

 

Ako nisi najobičniji klimoglavac

onda mu nisi prijatelj.

Jer on je egomanijak,

i zato nema prijatelja

niti će ih ikada imati! 

Fren Lebovic, institucija Njujorka

Šta Fren Lebovic hoće da vidi

Kada napusti svoja stan?!

Ona hoće da vidi grad!

A taj grad je Njujork!

Šta ja hoću da vidim 

kada izađem iz svoga stana?!

I ja hoću da vidim grad!

Međutim taj grad nije Njujork. 

Za razliku od mene,

Fren L. je institucija Njujorka

dok ja nisam 

niti ću ikada biti institucija

grada u kome živim.

Tužno, zar ne?! Možda?

A možda i nije!

Sa svojom prkosnom mrzovoljnošću,

strasnom odanošću cigaretama, 

kaubojskim čizmama 

i kaputu Anderson & Sheppard,

Fren Lebovic nikako nije uzor 

produktivne osobe.

 

 Slično njoj, ni ja nisam 

 uzor produktivne osobe.

 Čak i ne pokušavam da to budem.

 

 Fren Lebovic nema ni mobilni telefon, 

 a ni internet.

 Za razliku od nje, ja imam i mobilni,

 i internet... 

 Pa, šta s tim?! Baš ništa!

 Samo konstatujem.

 U svakom slučaju, 

ja nisam  Fren Lebovic!

To znam, i tu je kraj

moga poređenja sa Fren Lebovic.

Fren Lebovic i Doroti Parker (maj 2025)

 

Pre nekoliko godina pisao sam 

o  američka pesnikinji Doroti Parker.

Da, jesam, ali pre toga sam pisao 

o Vorholovoj družbenici Fren Lebovic, 

i preko nje sam došao 

do Doroti Doti Parker

jer sam negde pročitao da Fren Lebovic 

porede sa njom.

Istog trenutka sam zaboravio,

potpuno sam  zanemario,

Fren Lebovic,

i okrenuo se  Doroti Parker.

Šta me je njoj privuklo?

Sledeća rečenica: 

"Ujutru prvo operem zube

 i naoštrim jezik!"

 

Za razliku od nje,

ja ujutru samo operem zube,

ali ne oštrim jezik.

I još sam zaključio

da je oštrenje jezika 

"nekako ženska osobina".

 

Šta još?!

Konstatovao sam da sam i ja,

slično Doroti Parker,

u mladosti pisao pesme.

Bio sam pesnik

mada to niko, osim mene,

nije ni znao!

Nigde ih nisam objavljivao,

nigde ih nisam čitao,

govorio javno...

Isto tako: neprestano bi ih menjao,

ispravljao... Težio sam savršenstvu!

Pesma mora da bude savršena!

To mi je bilo najvažnije.

Tačnije: to mi je bilo jedino važno.

Doroti je to radila

potpuno drugačije,

rekao bih racionalnije,

optimalnije: ona je objavljivala 

svoje pesme,

za njih dobijala honorare...

Ona je živela od svoje poezije!

Zato je i zapamćena kao pesnikinja.

Velika pesnikinja!

A što se mene tiče,

čak sam i ja zaboravio 

da sam nekada pisao pesme,

pokušavao da postanem pesnik... 

MRAVI na zidu (maj 2025)

Pitam se, pitam:

Šta rade mravi na zidu?

Samo na kom zidu i koji mravi?

Zid je tamo dole na jugu,

tako da su i mravi tamo dole na jugu.

To su južni mravi

mada oni to ne znaju.

Njima je potpuno svejedno 

da li su na jugu, severu

istoku ili zapadu...

To uopšte nije važno za njihovu egzistenciju!

Šta jeste važno?

Otkud bih ja to znao!

Tek sam slučajno uperio mobilni 

u kolonu mrava

i sledećih minut i četrnaest sekundi

ih snimao.

To je ono što se

zove Limijer kadar.

Površina kojom mravi prolaze

obojena je u plavo,

i kao da hodaju nebom

ili rekom.

Mada je i jedno i drugo nemoguće

jer je nebo suviše visoko,

a reka je isuviše duboka.

U njoj bi se mravi podavili.

Nestali sa ovog sveta.

Isto tako znam da su ti Limijer kadrovi

obično dosadni.

Ali... Ali... Ali...

Ali šta?!

Imam pravo da eksperimentišem.

Da nešto pokušavam,

pa makar i promašivao.

U umetnosti:

filmu, poeziji... slikarstvu...

to je dozvoljeno.

Možda ne u nekim drugim

oblastima ljudske delatnosti,

ali u umetnosti: da, dozvoljeno je!

I zašto onda

tako nešto ne uraditi:

snimiti kolonu mrava

kako se kreću zidom

obojenim u nebesko plavo...

Lumière Hotel, Beograd

 

Ako odete na sajt Hotela Lumière

moći ćete da pročitate sledeće:

Dobrodošli u Hotel Lumière!

Šta  je još moguće pročitati na njihovom sajtu?!

Da se na tom mestu 

"magija filma susreće sa čarima gostoprimstva". 

To će vam oni poručiti!

 

I još: da hotel LIMIJER

pionirima filmske industrije, 

Braći Lumière, 

OGISTU I LUJU

odaje počast baš na lokaciji 

gde je njihova revolucionarna umetnost 

prvi put zasijala u BEOGRADU!

 

Tada to beše  tek kafana 

naziva “Zlatni krst”,

a to se dogodilo juna 1896. godine.  

 

Ostalo što piše na sajtu 

Hotela Lumière

je blago rečeno dosadno.

Banalno. Nezanimljivo. 

 

Toliko daleko od onoga što

su braća LIMIJER

OGIST I LUJ

radila nekada davno...

Dvostruki Limijer

 

 

Ako se bavite filmom

a pretpostavljam da se bavite 

trebalo bi da znate šta je to LIMIJER KADAR!

 

Na jutjubu ih ima koliko hoćete!

I ako ste NEKADA pohađali neku filmsku radionicu

mogli ste da dobijete zadatak

da izađete na ulicu i snimite

LIMIJER KADAR.

Za svaki slučaj, vi biste ih snimili bar dva

ako sa jednim omanete,

ne budite zanimljivi.

LIMIJER KADROVI su tako statični... 

Što će reći - dosadni su!

 

Ali šta ako od dva limijer kadra 

napravite jedan kratki film?

Kako biste onda nazvali tu svoju avanturu?

Jer to više nije LIMIJER KADAR!

Da li ste tim činom

izmislili nešto novo u teoriji filma -

na primer, DVOSTRUKOG LIMIJERA?!

Razmislite o tome!

 

 

 

 

 

OKTOBAR 2010. g. - Mali posao u velikom gradu // poezija

 

Svako od nas radi svoj mali posao u velikom gradu.
Drži se svog ćepenka, što bi se reklo,
i ovo je ćepenačka Srbija.
I mrzimo se,
i zavidimo jedni drugima...

Danas je "sutra" iz M.C.-ove pesme.
Šta je još danas?!
Ne znam
jer svako radi, obavlja,
svoj mali beznačajni posao u
ovom velikom, rogobatnom gradu...
I tako dalje...

I ponekad male, svakodnevne reči
više znače od onih velikih,
megalomanskih:
sloboda,
revolucija,
parada...

Hm, ponekad?!
Ne ponekad
već uvek!

PRVA LINIJA

 

Glave diskretno povlače

svoje destruktivne poteze

sakrivene iza olovne zavese.

Iz očnih duplji

ledeni sjaj isijavaju.

Kontaminirane marionete

zastrašujućih biografija

sa ciničnim osmehom

njihove misli materijalizuju.

 Ispod mantila

čeličnu sigurnost skrivaju.

 

Druga linija se kreće ulicama 

dok iza njih ostaje krvavi trag.

Hrabro ga zgazi!

Krv će skliznuti ispod kožnih đonova,

poprskati vrhove tvojih cipela,

i pretpostavljam da se nećeš osećati prijatno!

PRLJAVI HARI

 

 

Ako pokušaš da ih sprečiš

da rade svoje prljave poslove

iza kojih je uvek novac

skratiće te baš za glavu.

Kako odololeti

toj realnoj opasnosti i ostati pozitivan junak

u filmu u kom sve vrvi od negativaca?!

 

U špageti ili klasinčnom vesternu

to je još i moguće.

Lako je manipulisati sa

 devetnestim vekom. 

U grad ujašiš sam:

niko si pre toga.

Iz grada izjašiš sam:

niko si posle toga.

Ono što je iza tebe ostalo,

nije deo tebe.

Taj događaj je deo grada

i možda će ga lokalni hroničar

zabeležiti u gradskim novinama.

A ti... Ti si lutalica,

ali ipak pozitivan junak.

 

U drugim žanrovima

to je mnogo teže izvesti,

pa makar priča bila smišljena

i u samom Holivudu.

Naravno, u njemu i ekranizovana...

 

Kao nekada...

 Kao nekada i sada, u ovom vremenu, 

u ovom trenutku

odlučim se da prođem

svojom nekadašnjom ulicom

i da za trenutak zastanem 

ispod dobro znanog prozora.

 

I mada znam da me tamo 

iza tog prozora

više nema,

niti me može biti,

ja, kao u nekom košmarnom snu,

strpljivo čekam da se pojavim na njemu,

razmaknem zavesu

i da samome sebi mahnem. 

Hej, kako si ja?!

 

Dok kišne kapi dobuju po prozorskom staklu

i dok se na mene slivaju

ja, kao onda davno,

na ulici stojim potpuno sam.

Ostavljen od svih onih 

koji sa mnom behu

u tom davno iščezlom vremenu.

Roll over Brecht // On živi u BERLINU i zove se BREHT

 

On živi u BERLINU

i zove se BREHT
Ako vas to iz bilo kog razloga zanima
u umetničkom svetu
ON sasvim dobro kotira.

Obožava MARKSA, ENGELSA 

I VLADIMIRA ILJIČA LENJINA

i često u prolazu izgovori

obično "Yeah".

Mnogo toga ON bi dao da se proslavi
i tu nema baš NIKAKVIH  tajni.
Da ga kako LEPE tako i RUŽNE žene  

UMILNO gledaju
Da postane i da ŠTO DUŽE ostane - GLAVNI.
TRENUTNO ON  ima dosta godina

TEATAR  mu je poslednja ŽIVOTNA prilika,
pa viče 

(a šta drugo?!) -

- Yeah...


  TAČNO u ponoć ponekad se probudi
Snovi su njegovi TEŠKI, košmarni
BERLINSKIM ulicama hoda kao mesečar,
pa i tad na sav glas
on RADOSNO izgovara:
 "Yeah".

ODLAZI CIRKUS

 

 Odlazi cirkus iz vašeg malog mesta

dok se pred nama pruža duga prava cesta

koja nas vodi u neki drugi grad.

Odlazi cirkus 

i noć prekriva vaše mesto,

I ništa u njemu ne svetluca 

i ne najavljuje dobar provod.

 

Sve je tako mrtvo... 

Sklono nedogađanju, 

neživotu... 

Nepostojanju... 

 

Odlazi cirkus i nikada se VIŠE neće vratiti!

već će Nastaviti svoja lutanja... 

jer su ona, lutanja

svojstvena CIRKUSIMA... 

Kao što je gradovima

svojstvena STATIČNOST.

Oni su tu gde jesu!

 

Odlazi cirkus  iza kog baš ništa neće 

ostati...

Sve se polako gasi, nestaje...  

Prestaje da postoji...

 

I vi se sa pravom pitate - 

da li je cirkus ikada i posetio

 naše malo mesto?!

I još se pitate: da li smo i mi 

ikada postojali i posetili CIRKUS?! 

Prisustvovali cirkuskoj  PREDSTAVI?

 

Ali to što MOŽETE da se pitate,

da sebi postavljate pitanja 

i da dajete bilo kakve odgovore 

potvrđuje vaše postojanje...

Vašu Egzistenciju... 

Mada nikada nećete biti dovoljno 

hrabri  

da napustite vaše MALO mesto

i pokušate da pronađete CIRKUS

u nekom drugom mestu... 

U nekom drugom gradu... 

U drugoj državi... 

Na drugom kontinentu... 

na drugoj planeti...

 

Spušta se noć...

Spušta se noć 

i ne pada sneg.

Uostalom, kako bi i padao u avgustu,

u sred leta!

Jedva da još pada u decembru,

januaru... februaru...

Taj beli, čisti sneg.

Taj voljeni sneg. 

Tako da se sa neba 

samo spušta tamna noć

dok snega nema

niti ga može biti

iz već navedenih razloga.

 

Sa neba se spušta letnja noć

i sporo prekriva grad...

moj grad...  Naš grad... 

Poziva ga da utone u san,

da se preda okrepljujućem snu... 

Da otpočine.  

Da se odmori.

 

To nam noć i noći poručuju!

Bilo letnje, bilo zimske...

Toj nas mudrosti one uče. 

Nas koje je teško

bilo čemu naučiti. 

Takve kakvi  već jesmo: 

bandoglavi.

 

Ali noć  i noći sa nama 

ima beskrajno strpljenje.

Ona  od nas ne odustaje

već nam svake večeri šalje isti signal:

odmorite se, dragi ljudi!

Ukoračite u okrepljujući san

dok ja još postojim,

dok vi još postojite...

Something is lost!

 

Stajali smo...

ni sam ne znam 

gde smo tačno stajali,

na čemu smo stajali

i ja sam joj rekao:

Something is lost!

 

Ne znam šta sam hteo,

šta sam želeo,

da joj saopštim

izgovarajući te reči,

tu rečenicu?!

 

U google prevodilac sam ih ukucao

i on mi ih je ovako preveo:

Nešto je izgubljeno.

 

Dođavola i sa tim google prevodiocem,

I sa mojom zavisnošću od Inerneta!

Od te vrhunske gluposti

zvane Internet.

 

U onoj glupoj domaćoj

TV seriji postoji rečenica:

Ja hoću život!

I šta sa njim?

Ma, da: baš hoću život!

Onda kada stojim blizu obale Dunava

posle dva-tri ispijena piva...

Celo leto se pretvorilo

u to stajanje blizu obale Dunava.

I još je trajalo...

Još nije iščezlo.

Ali ja sam znao:

Something is lost!

Zauvek!

I bez gugl prevodioca znam kako se 

to kaže na egleskom -

forever!

 

 

Kauč 2.0.

 

Kauč je trip, avantura,

a ne svakodnevica, stereotip.

Ponekad, obično popodne

kada se vratiš sa posla

ili u predvečerje dok gasne dan,

vodiš ljubav na kauču

uz muziku sa gramofona.

Biraš tvoje omiljene ploče. 

Zvuk se meša sa vrelim vazduhom 

i ispunjava tvoje nozdrve,  

tvoja pluća, 

spušta se u stomak. 

Odeća je nemarno odbačena 

svuda po sobi, i raspoređena 

poput nekih senzora 

zaduženih da registruju 

sve što se dešava u sobi tog popodneva. 

Iznenadni završetak ploče 

označen grubim, 

neprijatnim zvukom, 

dovodi te u nedoumicu, 

zaustavlja te u pokretu. 

Odvajaš se od kauča, 

tvoje telo je, poput Isusovog, 

razapeto između police sa gramofonom 

i ležaja, 

i ti brzo okrećeš ploču

jer nikako ne želiš da se lišiš 

zadovoljstva slušanja muzike 

dok u kasno, zrelo letnje popodne

vodiš ljubav na kauču.

                              

  

De Es te

 

Pričala mi je da negde

u skrivenim kutovima ovoga grada

još postoji  njena truba

mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.

U kom delu grada,

u čijem stanu... 

podstanarskoj sobi...

Ali postojanje

tog limenog instrumenta 

je bilo neupitno.

Kao i to da se on i dalje cakli

uglačan do savršenstva.

 

Njene usne su nekada dodirivale

čelični nausnik te trube.

Vlažile ga pljuvačkom,

oblizivale jezikom...

Možda bi ponekad vragolasto 

njeni zubi zagrizli nausnik?

Trebalo je snažno 

punim plućima 

duvati u taj nausnik

dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.

Izbacivala ih iz sebe.

Ispunjavala prostor ma šta on bio:

koncertna dvorana, kafić, 

njena soba... Park

ispred zgrade u kojoj je stanovala.. 

Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk

dok je za druge bio sasvim prijatan 

dopadljiv zvuk.

Pun zvuk. Intrigantan zvuk.

Zvuk koji bi budio njihove emocije.

 

Verovatno je to bilo 

daleko od savršenstva

koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.

Da, teško je bilo to dostići,

tome se približiti,

izjednačiti se sa tim.

Ne samo njoj

već svima koji su nešto petljali 

sa tim instrumentom.

Ali eto! Ono što znam jeste

da se anonimna limena truba 

kreće ovim gradom.

Da li samo zato što ona nije nešto što može 

tek tako da se odbaci,

da završi na đubrištu?

U limenom kontejneru?

Da li je samo zato postojala,

i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?

Čak i onda kada se mi više

ne budemo kretali ovim svetom

nje će biti!

Oh, zato je na neki način mrzim!

Mrzim tu limenu trubu... 

Tu nevinu bezgrešnu trubu...

Vozio sam što dalje od grada...

  FOTO -AI 2025

Vozio sam što dalje od grada

tamo gde nikoga nema

tamo gde nikoga ne poznajem...

Tamo gde ne pripadam.

Vozio sam što dalje od grada 

brzinom znatno manjom 

od  sto dvadeset kilometara

na sat.

 

A na radiju nije bila ljubavna pesma

samo zato što radija nije ni bilo u autu.

Ničija ruka nije bila prebačena

preko moga ramena.

 

Vozio sam što dalje od grada

brziom neuporedivo manjom

od  sto dvadeset kilometara

na sat.

 

 

Negde sam pročitao...

 

 Negde sam pročitao

da kada ljubav prođe,

kada sasvim nestane

kada pređe na drugu stranu

onda je "čaša prazna"!

Dobro znam da se tu ne radi 

ni o kakvoj čaši... Već tako... 

Ali, eto, tih nekoliko 

jednostavnih

nepretencioznih  stihova 

je na mene ostavilo utisak.

 

Znam ja i za one stihove:

"prazna čaša na mom stolu..."

koji govore o stvarnoj čaši...

I koja će u poslednjem stihu

pesme biti razbijena.

 

Međutim ova nestvarna čaša

je za mene bila mnogo materijalnija... 

Stvarnija...

Nešto što ne može biti razbijeno,

niti ponovo napunjeno 

bilo kakvom tečnošću.

I ta bi čaša stajala na mom stolu

makar i on bio nestvaran

i nematerijalan,

a ne neka druga čaša!

 

Ponekad (jun 2024)

Ponekad napišem pesmu

koja baš ničemu ne služi.

Nema nikakvo značenje...

 

I sami dobro znate 

da poezija nema upotrebnu vrednost:

neće vam platiti račune,

kupiti piće u kafiću...

platiti ručak u restoranu... 

Već će postojati tek tako!

Zapravo nećete biti ni sigurni da li postoji?

Sa pravom ćete sumnjati u njeno postojanje.

A opet ponekad ne napišem pesmu

već satima sedim ispred TV-a:

menjam kanale, gledam filmove, 

slušam vesti...

Možda i zadremam

ležeći ispred TV-a?

Da, priznajem da ponekad i zadremem

dok ležim ispred TV-a!

 

I da li postoji bilo kakva razlika?

Možda ćete me nazvati pesimistom 

(evo reskirću da me tako nazovete!

Dakle, nazovite me pesimistom!):

ali ja bih rekao da ne postoji!

 

Sve je to isto,

potpuno isto.

I zato se ovoga trenutka

odjavljujem: logout.