Glooriaa: epizodni lik u "Megalomaniji"

Ime: Gloria.
Prezime: Novović.
Nemam ideju šta da kažem?! Ne znam ni kakva vam je ta knjiga, kako funkcioniše...
Sledeće mi pada na pamet: ja sam ovde zbog atmosfere, i čekam da mi se pruži prilika da odem. Što, u mom slučaju, i nije tako loše, budući da veoma uspešno odlazim, a ljudi me ne zaboravljaju...

(Ovo je suvisno, dakle potpuno nepotrebno: Smatram da je aktuelni pravac apsurdni dadaizam, kao jedino što ima smisla, i što sam u stanju da potpuno prihvatim.
pre nego što postanem konfuzna ili čak nenamerno pretenciozna, zavrsavam ovu poruku, nadam se da je ovo dovoljno, a u slučaju da mi zapravo padne na pamet nešto smisleno, javljam.
Srećan rad :) )

Setva KUTENA: Ko je ovde pisac?!

Pre svega, ja nisam pisac! Ti si pisac! Došao sam u posetu piscu, da vidim kako to stvorenje izgleda, onjušim ga, procenim čemu služi, i kakvu korist mogu imati od takvog fenomena?! Ako nije pogodan za instrumentalizaciju onda, barem, možda može da se iskoristi kao hrana?
Mogu ti reći, Webmane, da je pisac i jedno i drugo: i tanjir i jelo, a najbolje ga je peći na vatri već napisanih knjiga... Tvoje meso je poput piletine: zaista zahvalno u literarnom kulinarstvu. Lepo si pečen sve do kosti, a koža ti je ružorumena i hrskava kao čips.
Celih sedamdeset kilograma pečenja, a izgorelo je svega osam knjiga Kastanede, dve Henrija Milera i tri Čarlsa Bukovskog...
Predivno!

Setva KUTENA: Njujork mitologija...

Igor me je zvao telefonom sa Menhetna 2007. godine. Vrištao sam...
Putovao je za Las Vegas, i na aerodromu imao dva ili tri sata pauze između dva leta. Kupio mi je majicu "New york", i pozvao telefonom:
Igor: Ej, ja sam. Znaš gde sam?!
Setva Kutena: Gde?
Igor: Na Menhetnu!
Setva Kutena: Aaaaaa...
Njujork mitologija...

Spaljivanje knjiga

Čitajući Setwahove zapise koji tek dolaze, zapažam sam njegov strah da se istrošio i ne zna o čemu dalje da piše. Strah je uvećan činjenicom da ima utisak da sam se ja tek raspisao, i da samo „štrikam“ po „Megalomaniji“...
Odgovorio sam da to nije tačno, i da iz sebe jedva cedim rečenice. To ga je, izgleda, smirilo.
Nikako mu se ne dopada inferiorna uloga u „Megalomaniji“! Hteo bi da izađe kao pobednik iz duela sa mnom. Bolji sam, superiorniji pisac od tebe, Webmane! Ovo je tvoja labudova pesma. Posle „Megalomanije“, ti ćeš nestati kao pisac! Shvatićeš da je za tebe najbolje da se povučeš, i pređeš u čitaoce. Učlaniš se u najbližu biblioteku...
Ma, OK! Član sam ja biblioteke od rođenja. Čim sam se rodio, otac me je učlanio u biblioteku kao što drugi očevi tek rođene sinove učlanjuju u fudbalske klubove za koje navijaju...
Mene je otac učlanio u Biblioteku čiji on član nije bio. Njega knjige nisu zanimale.
Kada sam imao pet-šest godina, pamtim kako ih je čitav naramak izneo u dvorište i spalio. Smetale su mu, zauzimale prostor... Dragocen prostor.
Pre toga ih je pocepao. Valjda da bi lakše i brže gorele?! Ništa nije osećao prema tim knjigama. Smatrao ih je bezvrednim.
Ja sam tom događaju samo prisustvovao. Tu sam bio da bih zapamtio događaj, preneo ga u budućnost.

Megalomanija u PDF formatu

Setva Kutena: Mantra

Svuda oko nas su mantre: "dobar dan“, „izvolite“, „hvala“, „doviđenja“... Sve vrste pozdrava, reklamni tekstovi na radiju, televiziji, Internetu, političke parole, refreni pesama...

Ili mantra koju ovog trenutka mantram.
Sedim u metrou. Destinacija je Palmovka-Zličin. Transkribovano to ovako nekako izgleda:
„Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Invalidovna. Invalidovna. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Križikova. Križikova. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Florenc. Florenc. Ukončete prosim vistup a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice...“
Ljudi oko mene sede ili stoje, spavaju, razgovaraju, čitaju novine ili knjige, ćute i razmišljaju. Bez obzira šta rade, automatizam svesti ponavlja mantru sa razglasa.
Jedna od najopakijih i britkozlih mantri jeste "hvala" mantra. "Hvala" podstiče u čoveku inferiorni osećaj, rasprostranjuje gospodarsko-robovski odnos među ljudima, širi strah od sopstvene nemoći i zavisnosti od drugog. Izlaz iz te psihodelične kolotečine je u besmislenosti. Besmislenom govoru i besmislenim postupcima...
Tada nisam znao kako se postavljaju slučajni predmeti. Nisam vladao veštinom besmisla, ali sam osećao da je moj izlazak iz kolotečine počeo.
Saznao sam na kojoj adresi živi. Bila je devojka mog prijatelja... Sačekao sam da se svetlo u hodniku zgrade ugasi. U mraku sam otrčao uz stepenice do njenih vrata, na prag spustio pismo, pozvonio i pobegao.
U pismu je pisalo: „Ovaj papir jeste velika diverzija dugo vremena smišljana u glavi jedne bubamare koja svake noći sleće na tvoj dlan, i gricka tvoju liniju života u neponovljivim zalogajima.“

Poruka za Webmana

Poruka je stigla iz Praga. Poruka o nečemu što se dogodilo u Inđiji, preko Praga u Češkoj je dospelo do Webmana u Beogradu.
Ona je morala, i jedino mogla, da ima takvu putanju kretanja. Nikako ne drugačije.
Evo poruke!
"Webmane, danas ujutru je umro moj otac..."

I sledeći Setwahov zapis se dotiče teme smrti i, indirektno, očeve smrti. Dotiče se on i Ramonsa, panka, Arsena Dedića, Ivana Vende... Devojke koja se zove Ilina... Plzena i Praga...
Ali to je manje važno. Smrt je važna. Veoma važna.

Višak-rečenica

Prethodnom zapisu je pripadala sledeća rečenica: Nadam se da nemate ništa protiv da ovog trenutka nestanem. Bila je to završna rečenica.
Ona se i uklapa, i ne uklapa, u napisani tekst. Previše je radikalna, samosvojna, da bi mu se tek tako priključila.
Priznajem: nisam želeo da nestanem. Za tako nešto, nisam bio spreman, dovoljno hrabar...
Izdvojena, napisana na početku novog fragmenta, citirana rečenica nema snagu, moć, koju je imala dok je bila deo prethodnog teksta. Opkoljena, ušuškana, drugačijim rečenicama deluje benigno, bezopasno.
Njeno značenje više se ne odnosi na mene, tako da bilo ko može da nestane!
Ko za to ima hrabrosti, ko želi da nestane...

Sve o meni

Nestaće, kao hleba u prodavnici, nestaće... Šta će nestati?! Znam da će nestati, ali ne znam šta će nestati?! To je teško znati, naslutiti...
Nestaće... Setio sam se! Ne znam kako, ali setio sam: nestaće moja želja za pisanjem! Ona će nestati. Potpuno će nestati, i pretvoriti se u prah i pepeo...
Ostaću ja kao neko ko je ispisivao čitave stranice, gradio romane (pa tako i „Megalomaniju“), zapetljavao i raspetljavao sve ono što se u književnom delu dešava između književnih likova. I ono što se ne događa: i to sam ispisivao. Tu tišinu, prazninu... I nju sam morao da ispišem, popunim.
Ja sam od tih pisaca. Sada o meni sve znate!

Svakodnevna doza ZI Webmana

Ponekad pomislim da bih mogao da budem hrvatski pisac. Tačnije: kako bi bilo ugodno biti hrvatskim piscem. Smešten negde u Istri, u blizini granice sa Slovenijom. Ili u Zagebu? Može i u Zagrebu. Zagrebu ništa ne fali! Biti hrvatski prozni pisac koji živi u Zagrebu, i koga Hrvati čitaju.
Ne nešto previše, ne svakodnevno, ali ga povremeno ipak čitaju jer on je njihov pisac. Ako ga oni, Hrvati, ne bi čitali, niko na svetu ga neće čitati!
Tako bi Hrvati imali svoju svakodnevnu dozu ZI Webmana.
Setwaha, naravno, ne bi čitali. On je srpski pisac, i Hrvati prema njemu nemaju nikakvu obavezu. I onda bi Setwah zavideo Webmanu na njegovoj vernoj publici. To se ne prašta!
Tako da Webman nikada neće postati hrvatski pisac. Zašto ljutiti Setwaha, i dovoditi ga u inferioran položaj?!