Something Is Lost

POMISLIH: sve te crno-bele fotografije uredno složene u foto-albumu čemu služe, šta pokušavaju da sačuvaju, koju poruku prenesu?
Znao sam da je moja pomisao subverzivna, rušilačka, jer nikakvog logičnog odgovora nije, niti je moglo, da bude.
Pored kontejnera ponekad nalazim razbacane fotografije. Čak nisu ni crno-bele već u boji. Dakle, nisu tako davne. Poruka koju mi upućuje jeste da je život koji prikazuju već razoren, nestao, mrtav.
Trudim se da nenamerno ne zgazim bačene fotografije, cipelom ne stanem preko nečijeg nasmejanog lica... Srećnog lica...
Kao po nekom nepisanom pravilu, zakonomernosti, obično bude bude kišan ili snežan dan. I fotografije su već natopljene kapima kiše...
Molim se da đubretari što pre dođu, i na đubrište odnesu odbačene slike. Da ih slučajni prolaznici ne skrnave pogledima, dodirima, gaženjem...

I HAVE NO CHOICE!

OSOBA u crno obučena dobaci mi u prolazu:
- Nemaš izbora, definitivno ga nemaš... Pogledaj, i sam se uveri: crveno, žuto, zeleno. Pa, ponovo, istim redosledom: crveno, žuto, zeleno... Tako se odvija tvoj život: jednolično.
I produži dalje, ne zaustavljajući se.
U glasu te, meni nepoznate osobe sam osetio sarkastični prizvuk. Kao da je nešto znala o meni, od nekog čula...
- Ja uvek imam izbor - doviknuh za njim. - Zapamti to!
Za-pa-mti...
Nisam verovao u reči koje sam izgovarao, ali morao sam nešto da odgovorim! U meni je bilo toliko besa, jada, da sam morao nešto da odgovorim.
Nad gradom je padala noć polako i nečujno... Spuštala se i prekrivala usnuli grad...
Nešto ovako odvratno nikada ranije nisam radio, pomislih. Tako nisko nikada ranije nisam pao.
Šta se to sa mnom dešava, i zašto?! Zašto sam ovako i ovoliko pukao?! Ko je kriv za to? Ja sam ili neko koga srećem, čiji se putevi ukrštaju sa mojim?

OUT OF SPACE

SVET je postao toliko nehuman, surov, da i deca odlaze na groblje, i tamo po čitav dan borave.
Beže iz škole, sa časova... I tamo, na groblju, za sebe nešto nalaze. Samoću, tišinu... Drugu decu, sebi sličnu... Po čitav dan leže na mermernim pločama, sklupčana... Povremeno, njihova polusnula tela se trzaju...
Niko ih ne dira, nikome ne smetaju, nikome nisu potrebni... Ničiji prostor ne zauzimaju...
Groblje im je postalo dom...
OKRUTAN, ogoljen, dom...

Walking

Gde si ti?!

NEŠTO mi treba, prosto je neophodno, da me prodrma.
I naletim na video klip na Facebooku. Da, na Facebooku, a ne na YOUTUBE. Priznajem da je nelogično, ali je istinito.
Klip je postavila Emina K. (o njoj baš ništa ne znam, niti želim da znam), a izvode "Super s karamelom"!
I šta još? Šta?! Hajde, odgovori na jednostavno pitanje!
HIGH energy... Molim te, ponovi! High energy! Slično kao ona energetska pića na KIOSKU ili u samousluzi... Takva je to ENERGIJA! Esencijalna ENERGIJA!
Dan je, što znači da nije noć. Vreo avgustovski dan... Pakleni avgustovski dan... I temperatura šiba kao i ovi mladi pankeri ili šta su već?! Svi šibaju, prašti na sve strane... Gitare REŽU, kidaju MESO...
Gde li samo furaju ove ribe, i dokle? Udariće glavom u nešto. Na primer, u zid. U zid se najlakše udara glavom, a i dovoljno je bolno. Dakle, zid. To ih čeka... Neki zid... Stvarni ili virtuelni.. ili metafora za ZID? TO ih čeka. Dobro znam da ih čeka...
Pa, neka taj zid što duže sačeka, liši ove energične devojke tog bolnog susreta...

AGON - online časopis za poeziju

KONKURS za objavljivanje u časopisu Agon (www.agoncasopis.com) je stalno otvoren.
Pesnici, prevodioci poezije i autori teoretskih radova o poeziji (eseja, prikaza aktuelnih knjiga i drugih sličnih tekstova) svoje priloge mogu slati na e-mail adresu:

agoncasopis@gmail.com

Odbrana i poslednji dani Jovine poezije

KIJEVSKI - 

Genijalno, to znači biti neponovljiv, svaka čast!!!!

JOVA- 

(..sa jos tri uzvicnika.. znaci mislio si ozbiljno KIJEVSKI HVALA TI (i meni za trud)

GOST - 

Jova je umetnik, dobar umetnik, dosledan, originalan, vickast. Njegove pesme imaju preglednu formu, zanimljive i prepoznatljive slike, zgodne obrte, naizgled plitka, ali ipak duboka značenja. On maskira svoje lirske subjekte u seoske nošnje. Njegova naracija je namereno "seljačka". U njegovim transformacijama na delu je uvek "veliki duh". Kada se prodje kroz njegove predele, na cipelema ostaju tragovi balege i sena, medjutim u glavi se javlja retka svežina.

BUNDOLO:  

Vasu poeziju ne razumem! Kakva je to poezija, bez (ikakvog) smisla?

Webman:  

To je Jovina poezija! On zna i šta je - nazimče!

JOVA: 

 DOBRO JUTRO, I HVALA TI VEBMANE za odbranu moje poezije!
Pa, sigurno da znam.. NEZNAM ko JE vikipedia, ali on ga bolje zna...
Nazimče je svinjce krme od godinu dana na pr.. ali sto ja.. stotine puta sam čuo..
al to bilo ranije..
WEBMANE, SIGURNO DA JE U BGD-u SADA VRUĆINA VELIKA?!
(Sa petnajst-sesnajst da godina prvi put u Bgd-gradu... )

WEBMAN: 

  Jovo jeste vrućina, u pravu si. Nego sljaka neki klima uređaj tu gde sam lociran, pa je OK.

BANE: 

Јова је (mega)цар! Смисао? Како се осете песме.?!. Речи имају, поред значења, и звучање, које постаје све битније. А преплетај асоцијацја? Редуковани искази! Склапање и расклапање смисла...

JOVA

 - HVALA. kad budem mog'o javicu se...

BUNDOLO: 

Priznajem da je ova poezija smesna. Mozda tome i tezi. Ironicna: blago i nedovoljno. Poigravanje sa povrsinom, iziskuje bolji pristup. Meta koja se cilja, nije “dometnuta”. Ostao je na pola puta. Ovde dubinu slutim. Oslobodi me slutnje. Nateraj da zaboravim dubinu. Ako tome tezis? Igraj se povrsinom(ruralnom ili urbanom, nebitno). ("bez smisla?"-pitam te. A to odgovaras, sasvim ocekivano. Odmakni se jos malo.)

WEBMAN: 

Najbolja ti ova -- "dušek mi majko izveži" Samo čini mi se da je pravilan naslov - dušek mi majko izvezi...

O njenim remek-delima

NJENA remek-dela nastaju tokom noći kada većina nas spava, prepušta se okrepljujućem SNU.
Tada ONA dolazi do izražaja. Njoj je potrebna, nephodna, NOĆ. Ona je Njoj SVE, BAŠ SVE! U svom skrovištu ONA stvara, kreira... U samoći, u tišini...
Samoća joj je neophodna. Ona je OSNOVNI elemenat u njenim kreacijama.
Jedino mogu reći: na tvojoj sam strani! Ništa više! A to je tako malo, beznačajno... (Nećeš čak ni znati da sam ti pružio podršku. Nećeš se prepoznati u ovom tekstu.)
I znam da sam niko i ništa prema njoj... Ništavan, ljuštura bez sadržaja... Ali ne osećam zavist.
A noć se polako primiče, sve je bliža... Noć u kojoj ja ne postojim dok ONA tek kreće, tek se budi...
Oko sebe grupiše stvari, predmete, koji su joj neophodni... Da joj budu pri ruci.
Ne bih mogao da podnesem njenu SAMOĆU! Zaista ne bih mogao. Ta samoća bi me UBILA, teško ranila...
Ali ONA je tako hrabra, neustrašiva...
I postoji. Nisam je izmislio, izmaštao... Ona je stvarna.

Peron & Performans

1. Peron

Avgustovskog podneva autobus će se zaustaviti na jednom od perona kragujevačke Autobuske stanice. Na vratima će se pojaviti Nepoznati, umoran od putovanja, ali spreman da zakorači u kragujevačku svakodnevicu.
Prvo što će da uradi, biće da ode do najbližeg kioska, i kupi nedeljnik Svetlost...

2. Performans

Sa novinama u ruci, Nepoznati stoji ispred ulaza u stambenu zgradu, poslednjoj svojoj kragujevačkoj adresi. Ne postoji nijedan valjan razlog da zakorači u taj prostor. Veoma maštovit bi trebalo biti, da bi smislio bar jedan zbog kojeg bi zakoračio u zgradu? Još manje je bilo potrebe da pređe nekoliko izlizanih stepenika, pozove lift i odveze se do poslednjeg sprata. Izađe iz lifta i, jedno vreme, stoji pred vratima obeleženim brojem dvadeset i osam. Pred vratima čiji je prag toliko puta prelazio, nebrojeno puta zvonio, nestrpljiv da ih majka što pre otvori.
Potom se okrenuti, ući u lift, spustiti se do prizemlja, potražiti najbližu knjižaru i kupiti trideset primeraka neke jeftine knjige. Na primer: zbirku pesama domaćeg autora. U svaki primerak ispisati kratku poruku: “Knjiga je skromni poklon od nekadašnjeg komšije koji je između X. i Y godine stanovao u Vašoj zgradi”, i ubaciti ih u poštanske sandučiće.
Popodne oko tri-pola četiri sesti na klupu ispred zgrade i gledati stanare kako dolaze sa posla, otvaraju poštanske sandučiće i, umesto pisama ili telefonskih računa, u njima nalaze knjige. Zbunjeni, drže ih u rukama, otvaraju, listaju... Ipak ih odnose svojim domovima. Možda će pojedini od njih pročitati knjigu i zaključiti da je dobra? Reći:
- Niko mi godinama nije poklonio knjigu. Dobro je da još neko veruje u snagu pisane reči. Hvala mu!