Pogodba

Delove beležaka povremeno postavim na Net, tako da se sve odigrava pred očima javnosti. Nema preterano zainteresovanih da prate moju avanturu. I ne shvatraju je, na pravi način. A, opet, ja time kao da ispunjavam svoju misiju. Ne želim da odvojim čitanje "Reprize", pisanje o njoj i prezentaciju toga na Netu. Držim se tih postulata. Ispunjavam svoj deo pogodbe. Pogodbe sa samim sobom. Nema druge strane u tom dogovoru. Ili: obe strane su identične, podudarne. Istovetne.

Toalet-papir

Vraćam se "Reprizi"! Uzimam knjigu sa police, i otvaram na mestu gde sam toalet-papirom označio da sam stao u svom čitanju. Anri Robena zatičem kako luta hodnicima tražeći kupatilo. Seća se da je dva puta tokom noći bio u njemu, ali ne uspeva da ga nađe. Zapaža da više nije u pidžami već u odelu. U vunenom odelu koje kao da je skrojeno po njegovoj meri.
Konačno nalazi kupatilo! Onda silazi niz stepenište... I na ulici je!

Ego trip space

Na Alenovu odsutnost sa Neta pažnju mi je skrenuo drugi net-man, Nikola. Upitao me je: "Šta je sa Alenom? Zašto ga nema? Šta ti i on krijete?!"
Šta krijemo?! Ništa ne krijemo! Zašto smo Alen i ja toliko sumnjivi da radimo nešto tajnovito? Svako od nas, slikovito rečeno, vozi svoju trku... Obojica pokušavamo da nađemo vezu između književnosti i Interneta. Povremeno, uspostavimo čvršću saradnju, delujemo kao ekipa, tim, i to su lepi dani.
Problem je što je Internet, uglavnom, mesto za ego-akciju, i povezivanje ne donosi previše. Tačnije: ništa ne donosi! I, tako, Alen na neko vreme iščezne sa Neta, ja se i dalje neuspešno batrgam... Čekam da se nešto značajno dogodi. Čekam da se bilo šta dogodi! Dobro, loše... korisno, beskorisno...

O Alenu

Alen, pesnik iz Travnika se ne javlja. Iščezao je! To je i ranije činio: nedeljama, mesecima se ne javlja... Na Internetu ne ostavlja za sobom tragove. Možda ga i ne posećuje?! Ja to ne mogu da znam! Kako bih znao?
Prihvatam njegovu odluku da ne bude prisutan na Netu neko vreme. Ne može se život svesti na Internet?! Ili: glupo je svoj život svesti, potčiniti ga, Internetu! Zato, povremeno, treba praviti pauze i ignorisati postojanje, stvarnost, Interneta.
Isto važi i za Grijeovu "Reprizu": i nju treba ignorisati, zanemariti njeno postojanje, statičnost na polici sa knjigama.
Nedelja je, prepodne. Upravo sam pročitao dnevne novine. Na krevetu, pored mene počivaju književni časopis i "Repriza", a na kolenima je sveska u koju zapisujem beleške. I mene ima u svemu tome, nije da me nema. Dakle, moja prisutnost: ne mogu je sakriti, ne priznati. Još uvek verujem da je repriza "Reprize" moguća, da ima smisla. Poći, slediti put kojim je Rob-Grije već koračao...

Rascepkanost

Rascepkanost u čitanju "Reprize" je bezgranična. Slično kao u onom Zenonovom silogizmu. Da bi se pročitala knjiga, prvo treba pročitati polovinu knjige. Međutim pre nego što se pročita polovina knjige trebalo bi pročitati četvrtinu knjige... I, dalje: osminu, šesnaestinu, itd... To usitnjavanje je beskonačno! Zato moje čitanje teče ovako sporo. Naravno, i pisanje.

Dilema

Da li posegnuti za Grijeovim romanom ili nastaviti sa lenčarenjem, ležanjem u krevetu? Ne ustaje mi se. Čak i oči držim zatvorene. Glava je okrenuta u stranu. Možda bi samo jedna pročitana reč iz romana bila dovoljna da me uputi u određenom pravcu, preokrene popodne? Učini ga delatnijim?
Moja pasivnost je bezgranična! Valjda je takav dan?! Tako bih bio srećan, zadovoljan, kada bih zaspao, otpočinio, makar i na tren. Željan sam sna! Hej, snu, dođi i postani deo mene!

Novo vreme

Mada me niko ne pita, tvrdim: ne postoji novo vreme! Ono je jedinstveno i nastavlja se na prethodno, proteklo. Kontinualno je. Jedino ga ljudi dele formirajući vremenske celine: dan, mesec... godina... vek... milenijum... Seckaju ga. Valjda se tako zabavljaju?!
Što se Rob-Grijea tiče, postoji vreme pre piščeve smrti i posle njegove smrti.
Ponekad, u intervjuima, on bi pominjao pojam smrti. Ta tema se nije mogla izbeći. Čak i onda kada je intervjue davao srpskim novinarima tokom posete Beogradu. Trebalo je postaviti izvesna pitanja, kao i na njih odgovoriti.
Rob-Grijeu su intervjui bili dosadni. Dao ih je na stotine, možda i preko hiljadu. Slična pitanja, slični odgovori... Činilo mu se i da su novinari slični. Da liče jedni na druge. Zato bi jedva čekao završetak razgovora, i novinarovo poslednje pitanje. Kakvo olakšanje!