Spušta Se Noć

Spušta Se noć 

i ne pada sneg

A kako bi i padao u avgustu,

u sred leta?!

Jedva da pada u decembru,

januaru...

Taj beli, čisti sneg.

Voljeni sneg. 

Tako da se samo spušta noć

dok snega nema

niti ga može biti!

 

Sa neba se spušta noć

i sporo prekriva ovaj grad... 

Poziva ga da utone u san,

da se preda snu... 

Da otpočine. 

To nam noć poručuje...

Toj nas mudrosti uči. 

Nas koje je teško

bilo čemu naučiti. 

Takve kakvi jesmo.

Bandoglavi.

 

Ali noć ima strpljenja

sa nama.

Svake večeri nam šalje taj signal:

hajde, odmorite se,

Ukoračite u okrepljujući san

dok još postojim.

Dok vi još postojite...

 

 

something is lost

 

Stajali smo negde

ni sam ne znam gde

smo tačno stajali,

na čemu smo stajali

i ja sam joj rekao:

something is lost!

 

Ne znam šta sam hteo,

šta sam želeo da joj saopštim

izgovarajući te reči?!

 

U google prevodilac sam ih ukucao

i on mi ih je ovako preveo:

Nešto je izgubljeno.

 

Dođavola i sa tim google prevodiocem,

I sa mojom zavisnošću od Inerneta!

Od te vrhunske gluposti

zvane Internet.

 

U onoj glupoj domaćoj

TV seriji postoji rečenica:

Ja hoću život!

I šta s njim?

Ma, da! Baš hoću život!

Onda kada stojim blizu obale Dunava

posle dva-tri ispijena piva...

celo leto se pretvorilo

u to stajanje blizu obale Dunava...

I još je trajalo...

Još nije iščezlo.

Ali ja sam znao:

Something is lost!

Zauvek!

 

 

Kauč 2.0.

 

Kauč je trip, avantura,

a ne svakodnevica, stereotip.

Ponekad, obično popodne

kada se vratiš sa posla

ili u predvečerje dok gasne dan,

vodiš ljubav na kauču

uz muziku sa gramofona.

Biraš tvoje omiljene ploče. 

Zvuk se meša sa vrelim vazduhom 

i ispunjava tvoje nozdrve,  

tvoja pluća, 

spušta se u stomak. 

Odeća je nemarno odbačena 

svuda po sobi, i raspoređena 

poput nekih senzora 

zaduženih da registruju 

sve što se dešava u sobi tog popodneva. 

Iznenadni završetak ploče 

označen grubim, 

neprijatnim zvukom, 

dovodi te u nedoumicu, 

zaustavlja te u pokretu. 

Odvajaš se od kauča, 

tvoje telo je, poput Isusovog, 

razapeto između police sa gramofonom 

i ležaja, 

i ti brzo okrećeš ploču

jer nikako ne želiš da se lišiš 

zadovoljstva slušanja muzike 

dok u kasno, zrelo letnje popodne

vodiš ljubav na kauču.

                              

  

D. s. t.

 

Pričala mi je da negde

u ovome gradu

još postoji

njena truba

mada ni ona ne zna gde se tačno nalazi.

U kom delu grada,

u čijem stanu... 

podstanarskoj sobi...

Ali postojanje

tog limenog instrumenta 

je bilo neupitno.

Kao i to da se on i dalje cakli

uglačan do savršenstva.

 

Njene usne su nekada dodirivale

čelični nausnik te trube.

Vlažile ga pljuvačkom,

oblizivale jezikom...

Možda bi ponekad vragolasto 

njeni zubi zagrizli nausnik?

Trebalo je snažno 

punim plućima 

duvati u taj nausnik

dok je truba sa mukom proizvodila zvuke.

Izbacivala ih iz sebe.

Ispunjavala prostor ma šta on bio:

koncertna dvorana, kafić, 

njena soba... Park

ispred zgrade u kojoj je stanovala.. 

Za jedne je to bio iritirajući preglasan zvuk

dok je za druge bio sasvim prijatan 

dopadljiv zvuk.

Pun zvuk. Intrigantan zvuk.

Zvuk koji bi budio njihove emocije.

 

Verovatno je to bilo 

daleko od savršenstva

koje je mogao da dostigne Majls Dejvis.

Da, teško je bilo to dostići,

tome se približiti,

izjednačiti se sa tim.

Ne samo njoj

već svima koji su nešto petljali 

sa tim instrumentom.

Ali eto! Ono što znam jeste

da se anonimna limena truba 

kreće ovim gradom.

Da li samo zato što ona nije nešto što može 

tek tako da se odbaci,

da završi na đubrištu?

U limenom kontejneru?

Da li je samo zato postojala,

i da li je to bio jedini razlog njenog postojanja?

Čak i onda kada se mi više

ne budemo kretali ovim svetom

nje će biti!

Oh, zato je na neki način mrzim!

Mrzim tu limenu trubu... 

Tu nevinu bezgrešnu trubu...

vozio sam što dalje od grada...

 

 

Vozio sam što dalje od grada

tamo gde nikoga nema

tamo gde nikoga ne poznajem...

Tamo gde ne pripadam.

Vozio sam što dalje od grada 

brzinom znatno manjom 

od  sto dvadeset kilometara

na sat.

 

A na radiju nije bila ljubavna pesma

samo zato što radija nije ni bilo u autu.

Ničija ruka nije bila prebačena

preko moga ramena.

 

Vozio sam što dalje od grada

brziom neuporedivo manjom 

od 120 kilometara na sat...

 

 

Negde sam pročitao...

 

 Negde sam pročitao

da kada ljubav prođe,

kada sasvim nestane

kada pređe na drugu stranu

onda je "čaša prazna"!

Dobro znam da se tu ne radi 

ni o kakvoj čaši... Već tako... 

Ali, eto, tih nekoliko 

jednostavnih

nepretencioznih  stihova 

je na mene ostavilo utisak.

 

Znam ja i za one stihove:

"prazna čaša na mom stolu..."

koji govore o stvarnoj čaši...

I koja će u poslednjem stihu

pesme biti razbijena.

 

Međutim ova nestvarna čaša

je za mene bila mnogo materijalnija... 

Stvarnija...

Nešto što ne može biti razbijeno,

niti ponovo napunjeno 

bilo kakvom tečnošću.

I ta bi čaša stajala na mom stolu

makar i on bio nestvaran

i nematerijalan,

a ne neka druga čaša!

 

Ponekad napišem pesmu (jun 2024)

Ponekad napišem pesmu

koja baš ničemu ne služi.

Nema nikakvo značenje... 

 

I sami dobro znate 

da poezija nema upotrebnu vrednost:

neće vam platiti račune,

niti kupiti piće u kafiću...

Već će postojati tek tako!

Nećete biti sigurni ni da li postoji?!

Sa pravom ćete sumnjati u njeno postojanje.

A opet ponekad ne napišem pesmu

već satima sedim ispred TV-a:

menjam kanale,

gledam filmove, 

slušam vesti...

Možda i zadremam

ležeći ispred TV-a?

Da, ponekad i zadremem!

 

I da li postoji bilo kakva razlika?

Možda ćete me nazvati pesimistom 

(da, evo reskirću da me tako nazovete!):

ali ja bih rekao da ne postoji!

 

Sve je to isto,

sasvim isto.

I zato se ovoga trenutka

odjavljujem: logout.

 

GUGLANA: ja ću biti tamo!

Tamo, a nikako ne 

ovde 

ili negde drugde 

ću biti prisutan narednih

Šest nedelja.

Ni dana, ni sata, ni minuta, ni sekunde...  

duže 

već upravo toliko  - šest nedelja!

 

Ili  izraženo u danima:

biću tamo  četrdeset i dva dana.

Ne bih to sada preračunavao u sate,

još manje u minute...  

Zamorno je to i potpuno bespotrebno.

I ima više veze sa matematikom

nego sa stvarnošću.

Samo da vam saopštim: 

da ću tamo gde se  trenutno nalazim

biti i nekoliko narednih dana.

Pa, tako... Samo da znate! 

 
Da, ja ću UPRAVO tamo biti,

i zato vam poručujem - 

nemojte ništa  da brinete

jer kao što rekoh - 

ja ću tamo sigurno biti...

Samo za vas!

Na bezbednome...  

Gde ću potom otići?

Tamo  gde me životne staze odvedu...

I, nadam se: vama dovedu...

Ne znam kako, 

ali znam   da ću u četiri sata popodne

biti VEOMA, 

veoma  

veoma 

uzbuđen.

Neke stvari se jednostavno znaju!

Izvesno vreme ću da boravim tamo 

gde se ovce plaše krvoločnih vukova.

A vi pogađajte gde je to!

Svečano OBEĆAVAM

da ću  kada porastem

biti veoma fleksibilna 

osoba!

 
Ako ne dođeš,

ja ću biti 

veoma, 

veoma 

veoma razočaran.

I zato te molim - Dođi!

Ti znaš, gde!

Ona je bila jaka poput vučice

vođe čopora

dok sam ja bio 

u negacijskoj ekipi.

O čemu sanjam?!

Da ću jednoga dana i ja da postanem

vlasnik... Čega?!

Prekookeanskog broda. 

Ništa manje! 

Mada ne znam šta će mi 

uopšte prekookenaski brod?!

Ali tako je to sa snovima...

Čitam grafit na zidu:

On svaki put prodire 

upravo tamo 

gde se ne bi smelo.

 

I to nije kraj

već je neki novi početak.
 

Jer mnogo mudriji od mene su kazali

da je na svakom kraju novi početak...

Dok svaki početak ima svoj kraj...

I ja se u svemu tome 

ne snalazim baš najbolje...

[No.25]

Pesma LEOPARD IZ KATMANDUA