Ženidba

A o Agafji: da li o njoj imam šta da kažem? Samo ono što je Gogolj već odavno rekao i napisao.
Ona je neudata i sa tetkom Arinom raspravlja za koga bi mogla da se uda. To se događa negde oko 1840. godine u Moskvi.
Zaključuju da Agafja ni za koga ne može da se uda tako da će ostati neudata, usedelica... I to u velikoj, carskoj Rusiji! Da je neka mala država u pitanju, kao što je Srbija, ostati usedelica i nije nešto. Dešava se. Ali u carskoj Rusiji... To je velika blamaža.
Sa druge strane iste stvarnosti, dakle opet carska Rusija, dvorski savetnik Potkoljesin razmišlja o ženidbi.
Ženio bi se on, ali kako?! Kako se to radi?! Pa, preko bračnih posrednika! Zašto oni postoje? Fjokla Ivanovna, bračna posrednica mu predlaže ženidbu sa trgovačkom kćeri Agafjom Tihonovna.
Tako da je Potkoljesin na korak od ženidbe, a Agafja od udadbe.
Kuća Agafje Tihonovne je puna prosaca. Baš bezveze.
Ali to je Rusija: u njoj je sve moguće. Pa, i to da mladoženja odustane od svadbe i skoči kroz prozor.

Srpska pozorišta

To se dogodilo 1989. godine. Marina se vratila u rodni grad, u matično pozorište koje se tada zvalo "Joakim Vujuć".
Sledeće godine Zaječarsko pozorište, negujući uspomenu na sugrađanina, glumca Zorana Radmilovića, dobija ime "Zoran Radmilović".
Koje su najznačajnije Marinine uloge? Agafja u "Ženidbi", Markiza de Sad u istoimenoj predstavi, Mica u "Mrešćenju šarana"...
Na veb-sajtu matičnog pozorišta (koji se sada zove "Knjaževsko-srpski teatar") ima njena crno-bela fotografija. Tako: mršava je i ima dugu kosu.
Ništa više ne bih imao da kažem o Marini. To je sve. Dovoljno je. Možda i previše?!

Stomatologija

Studirati stomatologiju je baš gubljenje vremena. Zato je Marina i odustala, i postala glumica u "Teatru Levo".
Njen umetnički put je, kasnije, išao sve do Zaječara: glumila je u Zaječarskom pozorištu. Uveče, kada padne mrak. Preko dana bi radila nešto drugo. Možda tugovala što nije završila stomatologiju? Ili tražila sebi muža u Zaječaru?
Kada je već u Zaječaru zašto se ne bi i udala?
A onda se vratila u rodni grad. Tamo je i dalje...

Teatar je levo

"Anfan-teribl" beogradskog "Teatra levo", Milan Vukotić je preminuo u Austriji februara 2007. godine. Imao je šezdeset i jednu godinu.
On je široj javnosti poznat kao pisac i režiser kultne predstave za mlade "Rastibuđilizovane klejbezable".
"Klejbezable" su premijerno izvedene 1976. godine, da bi do 2001. godine bile odigranee 1.382 puta. Neke ovaj broj asocira na Kosovsku bitku.
2004. godine "Teatar Levo" je proslavio četrdeset godina postojanja.
Sve su to činjenice. Nije da nisu.
I ovo su činjenice:
"Studirala je stomatologiju u Beogradu gde je počela da se bavi glumom u grupi Teatar Levo."
I zove se Marina.
Kralj Pajaca bi mogao da osnuje "Teatar Desno". Čisto za promenu.
Nema više komunista, pa reč desno, kao ni levo, ništa ne znači.
Reč "desno" nije više zabranjena. A ni kraljevi nisu više zabranjeni...
Malo je bezveze kada ništa nije zabranjeno.

Čvrstina štrika

„Važna je čvrstina štrika da bi on ispunio svoju svrhu“, kaže bloger Klejbezabla .
Kada tako kažeš, Klejbezablo, verovatno si u pravu. Mada je čvrstina važna u mnogim stvarima.
I kao što bloger Klejbezabla ima neobičan nick-name tako se i njegov blog zove nesvakidašnje: „Anfanhorabl“. On je odskora bloger, i ima tek jedan zapis: Triptih. Kao iskusan bloger mogu mu reći: svaki početak je težak.
Ali, vratimo se klebezablama.
„Šta su to klejbezable? Ja sam iz Hrvatske i neupućen, jadan.“
Neko iz Srbije (tačnije, iz Beograda) odgovara:
„Klejbezable jeste termin, izmišljen dakako, koji označava besmislenost i ispraznost. Nesto kao "hosnfefer" (cartoon network).
Bile su užasno popularne sedamdesetih (beogradskih) godina prošloga veka kada ih je izmislio "anfan-teribl" ondašnjeg beogradskog teatra Milan Vukotić .
Pričati danas o klejbezablama znači biti jugo-nostalgičar, uzaludno patiti za nečim čemu nema povratka!“
Tako je forumašu iz Srbije! Nema povratka! Ako želiš čvrstinu onda nema povratka.

Bloger Klejbezabla je OVDE

Štrik

Štrik je konopac. Na kom jeziku?! Ne baš na srpskom, ali tu, blizu. Onda znači na hrvatskom? Tako je! Hrvati kažu štrik, a i koriste ga u raznim situacijama. Bore se za malo vazduha. Kada se dave, na primer, u Jadranskom moru kažu:
- Kralju, dobaci nam štrik da se ne udavimo.
- Hoću, hoću – odgovaram ja. – Samo da odem da prodavnice da ga kupim.
Šta sve može da se radi sa štrikom? On može da se razapne. Hrvati ga svakodnevno razapinju i na njemu suše veš.
„Ja bih na balkonu htio postaviti štrik za veš koji će se moći dizati i spuštati. Nešto slično onome što se može kupiti za kupaonicu sa šipkama što se diže skoro do plafona. Problem je što je balkon dugačak oko 4,5 m.“
Tako piše jedan Hrvat na net-forumu. Njemu treba štrik. Da mu treba konopac, još bih i mogao da mu pomogne. Ovako, ništa!
Ipak, neko mu odgovara:
„Ima dućan u kojem nabaviš neku plastiku unutar koje je štrik za veš.“
Baš mu je odgovorio?! Unutar plastike je štrik za veš?! Gde to ima? Nigde! U tome i jeste poenta... Pardon: poanta.
Odgovor ima i dodatak koji je dopisan sledećeg dana:
„Dućan je u fazi renoviranja i zatvoren je do rujna. Sorry...“
Čista prevara. Vožnja...
Dobro je kada Hrvati jedan drugog voze. Da ne kažu:
- Voza nas Kralj Pajaca, i to samo zato što je on Srbin, a mi Hrvati! Mrzi nas...

Shut and down

Kada si sam, najpametnije je da zadremaš. Prepustiš se okrepljujućem snu. Pre toga, naravno, isključiš računar.
Shut down...

Instinkt

Amarilis tvrdi da sam došao do pogrešnog zaključka. Ne, nisam. Moj instinkt je nepogrešiv. To je ono umeće čitanja između redova.
Nekada ni sami sebi ne želimo da priznamo istinu. Amarilis, partija je završena, figure su sklonjene sa šahovske table, i mirno počivaju u fioci. Ničega nema! Samo pustoš...
Kralj Pajaca je ponovo sam.

Zasićenost

U svom poslednjem komentaru Amarilis pokazuje neku vrstu zasićenosti. Njena reakcija nije kao Tamarina:
"Dosta! Nemoj o meni više da pišeš!"
Već:
"Dosta je bilo. Ne želim više da čitam o čemu pišeš."
Toliko različito, a opet, u suštini, isto!