Praznina ne poseduje sadržaj

Dan o kome Nepoznati i Nepoznatipisac sve znaju, u kom jesu, međutim koga zanimaju suvoparne činjenice kojima njih dvojica raspolažu? Za deset godina će biti zanimljivo sećati se 2006. godine. A možda oni i ne znaju previše toga o 29. aprilu 2006. godine? Jedino ono što se prikazuje na TV-u, što se može pročitati u dnevnim novinama, čuti na radiju... Možda je prava istina da i jedan i drugi malo toga mogu reći ili napisati o dotičnom danu! Jedino o osećaju usamljenosti, tragičnom osećaju usamljenosti: o tome Nepoznati i Nepoznatipisac mogu nešto više reći ili napisati. Čitave stranice... Ko će to da čita ili sluša? Toliko je usamljenih, promašenih osoba na ovom svetu i niko o njima ne želi ništa da zna. Praznina ne poseduje sadržaj.

(fragment iz duže prozne celine)

Lift

Imati devet godina, stanovati u soliteru, jednom od retkih u gradu, i svakodnevno koristiti lift. Na komandnoj tabli pritiskati dva crna dugmeta - ono na kome piše "pr" i drugo sa brojem devet, u zavisnosti od toga da li napuštaš stan ili se vraćaš kući posle školskih časova.
Pritisneš broj devet na vrhu komandne table (iznad njega su samo crveno dugme na kome piše "stop" i belo sa natpisom "pomoć"), i lift poslušno ode na tvoj sprat. Lift: drvena kutija obložena jeftinom ukrasnom politurom koja ide gore-dole i toliko je "pametna" da se svaki put zaustavi na spratu čiju si oznaku pritisnuo na komandnoj tabli.
"Pre ću napuniti sto godina" - razmišljao je Nepoznati - "nego što ću saznati kako liftovi rade!"
Da li je u pitanju čista mehanika, slična mehanizmu na duvačkim instrumentima, sistem klapni ili je problem suptilnije rešen? Da li se pritiskom na određeni taster zatvara strujno kolo? Nepoznati bi nekako i razumeo rad liftova da su nastali sa mikroprocesorima i računarima. Tada bi se u komandnu tablu ugradio čip i mali, pametni pentijum - jedan, dva ili tri - bez problema bi uradio taj jednostavni posao. Ali, liftovi su se pojavili mnogo pre nego što su nastali poluprovodnici i svoju "pamet", očigledno, ne duguju njima.
"Uvek sam bio glup za tehniku i novotarije. Zašto me takve stvari nikada nisu zanimale, zašto sam ih smatrao nevažnim?", Nepoznati je i dalje razmišljao o liftovima. "Verovatno da klinci od deset-dvanaest godina znaju više o tome kako se liftovi kreću nego što ja znam. Koji blam! Kada bih bar znao gde mogu da pročitam kako se liftovi kreću, dospevaju na željeni sprat, kako ne pogreše i odu sprat niže ili više.
To nikada neću saznati!"

Pregaženi i nepregaženi pisci

U jednom trenutku Nepoznatompiscu se učinilo da bi on bio zanimljiviji književni lik nego Nepoznati, i da o sebi bi trebalo da piše, a ne o Nepoznatom i Kragujevcu. Tim pre što mu je Kragujevac izmicao: nije uspevao da ga opiše, smesti u svoju priču. Za njega, pisca-početnika, to je bio prevelik izazov: pisati o gradu. Kako se piše o gradovima? Opisivati ih? Ne želi on ništa da opisuje! Ni grad, ni svog junaka... Nije on od tih pisaca! Pregaženih pisaca. Jeste pisac-početnik, međutim pregažen, demode pisac, sigurno nije, niti želi da bude!
Zato će o sebi da piše. To rade savremeni pisci. Nepregaženi. Neće o sebi da piše! Tačnije: ne želi o sebi da piše. Njegov pseudo-život je nezanimljiv, skoro da i ne postoji, što znači da će morati o Nepoznatom da piše. Pisao bi on o njemu da nije glupo pisati o Nepoznatom, kao što je glupo pisati i o Kragujevcu, tako da će još jednom da razmisli da li će pisati o sebi, ili... neće ni pisati?
On je stvoren da bi pisao! To je njegov zadatak. Čak se i zove Nepoznatipisac. Dakle, mora da piše o bilo čemu, bilo kome...

Prazna obećanja

- Samo prazna obećanja daješ mi ti... - glasno je zapevao Nepoznati hodajući ulicama Kragujevca.
- Samo prazna obećanja... - nekoliko trenutaka kasnije, jedva čujno je izgovarao.
Još jedna pesma koja se može pevati ulicama Kragujevca, pomisli Nepoznatipisac. Međutim, trebalo je obratiti pažnju na hod Nepoznatog, a ne na reči koje izgovora.
Ništa oko njegovog junaka nije bilo virtuelno, već stvarno, veoma stvarno. Ponajpre, njegovo pijanstvo.
Nepoznati je prvi put bio pijan u rodnom gradu, i teturao se gradskim ulicama. Još jedno poniženje, ništa više! I to se mora podneti. Ne sme se sakriti, prećutati. To nikako!
- Da, jesam! Bio sam pijan jedne avgustovske večeri... Tople avgustovske večeri... Nije to nikakav trač već - istina! Su-ro-va isti-na!
Samo da se dokopa kreveta: ništa drugo nije važno! Sledećeg jutra će zaboraviti pijanstvo, gluposti koje je činio prethodnog dana. On će ih zaboraviti, ali Nepoznatipisac će ih zapamtiti, zabeležiti... Obnarodovati. To je njegova dužnost, a i, konačno, nešto zanimljivo u delu koje piše.
- Dajem kraljevstvo za krevet! - uzviknuo je Nepoznati dok je čekao da se upali zeleno na semaforu. - Dajem kraljevstvo za... prezervativ... Dajem prezervativ za... kraljevstvo... Dajem prezervativ za... dva... dva prezervativa...
I to će biti uredno zapisano, crno na belo: "Nepoznati daje prezervativ za dva prezervativa."

Elvis i grad

Kada bi mogao da bira, Nepoznatipisac bi se radije opredelio za Elvisa Prislija i Memfis u Tenesiju, nego za Nepoznatog i Kragujevac u Šumadiji.
I njegova priča bi imala naslov "Elvis i grad", a ne "Nepoznati i grad". Jedino što bi bila ispisana na srpskom, a ne na engleskom kako dolikuje da se priča o kralju rokenrola i Memfisu napiše. Jer Elvis nikada nije izgovorio nijednu srpsku reč. A, opet, Nepoznatipisac svoju priču nije mogao, niti znao, da ispiše na engleskom.
Onda, neka bude - Nepoznati i grad! Nepoznati i Kragujevac.

Pogledaj kroz prozor

U trenutku kada je novostvoreni Nepoznatipisac spreman da napiše priču o Kragujevcu i Nepoznatom, ispostavlja se da njegov junak nije Kragujevčanin već neko ko taj grad povremeno posećuje, i čija se pozicija bitnije ne razlikuje od one koju imaju japanski turisti koji dolaze u Memfis. Nepoznati je bio tek nešto više od slučajnog turiste na ulicama Kragujevca što je od Nepoznatogpisca zahtevalo da razvije određenu strategiju kako bi relativizovao fizičku izmeštenost svog junaka iz šumadijskog grada.
Prostorne koordinate (geografska širina i dužina) koje očitava Nepoznatipisac (mada bi bilo jednostavnije da pogleda kroz prozor) i u kojima zatiče Nepoznatog (i sebe, naravno) pokazuju vrednosti za grad - Beograd. Umesto u šumadijskom gradu, priča počinje sto četrdeset kilometara severnije, na beogradskoj periferiji. Naravno, to neće, niti može, biti još jedna priča o srpskoj prestonici: Beograd ima svoje pisce i junake! Toliko priča je o njemu ispričano (ili napisano), snimljeno filmova, komponovano i otpevano pesama: Beograde, Beograde, na ušću dveju reka ispod Avale... April u Beogradu, jedno prošlo doba... (Nepoznatompiscu je najdraža Pod sjajem zvezda. Šimpa je to majstorski uradio!)
Dok piše, Nepoznatipisac zeva od dosade. Potom ustaje, odlazi do ostave, iz frižidera vadi krišku limuna, i nekoliko kapi limunovog soka cedi na jezik. Osvežen, vraća se za sto, i nastavlja da piše povest o Nepoznatom.
Odabrani, fokusirani dan za početak priče (ili dan kada je Nepoznatipisac uzeo olovku u ruku, otvorio prvu svesku koja mu se našla pri ruci, i počeo da beleži događaje) jeste januarski. (Ne smemo zaboraviti: i dan rođenja, nastanka, Nepoznatogpisca!) Godina jeste jedna od onih na početku XXI veka. Počinjao je novi vek, novi milenijum, u Srbiji su se upravo dogodile krupne političke promene. Promene od dalekosežnog značaja za Srbiju, i njene stanovnike. Međutim, Nepoznatipisac zna da njegov junak mnogo više pripada veku koji je okončan, i da u novom ne može previše da očekuje. Dvadeset i prvi vek će pripadati Nepoznatompiscu i sličnim kreaturama.
Nedelja je, prepodnevni sati. Na TV-u ništa zanimljivo: emisija za poljoprivrednike, Dozvolite da se obratimo... Žikina šarenica... Kablovska televizija i njene čari su još uvek bliska budućnost.
U tom ambijentu, Nepoznatipisac zapaža još jednu osobu. Skoro se sudara sa njom na putu do frižidera: supruga Nepoznatog je došla iz prodavnice, i u kuhinji priprema nedeljni ručak. Nepoznati sedi za računarom, konektuje se na Internet, otvara Explorer, u Google ukucava reč kragujevac, i čeka koje će linkove pretraživač da ponudi. Potom polazi tragom jednog od njih vođen željom da sazna nešto novo, do tada nepoznato, o Kragujevcu.

Let’s go!

Ali zato Kragujevac može biti, i jeste, deo priče “Nepoznati i Kragujevac”. Ma koliko Nepoznati bio nepoznat, anoniman na ovom svetu (čak i u Kragujevcu) moguće je ispričati priču o njemu i Kragujevcu. Fluidnu, blagokondenzovanu priču o gradu i potpuno anonimnom stanovniku koji je paradigma svih ostalih. Toliko bezličnom, bezsadržajnom, da je životne priče ostalih stanovnika grada moguće pretočiti u njegovu.
Mada je početak turoban i neobavezujući – let’s go! Let’s go, folks!

Elvis Prisli i Kragujevac

Elvis Prisli i Kragujevac nemaju nikakvih veza, niti je moguće uspostaviti ih. Njegovi obožavaoci neće da dolaze u Kragujevac, i govore da to čine u Elvisovu čast. Neće se upisivati u imaginarne knjige utisaka: "Kragujevac sam posetio iz ljubavi i poštovanja prema Elvisu...", "Sve me u ovom šumadijskom gradu podseća na nezaboravnog kralja rokenrola...", "Velika čast je hodati ulicama kojima je koračao Prisli..."
Japanci će i dalje svakog januara (februara, marta... novembra, decembra) hrliti u Memfis, kupovati Prislijeve CD-ove, majice i bedževe sa njegovim likom, obilaziti lokacije u gradu koje su imale značaja u Elvisovom životu (školu koju je pohađao, muzički studio u kojem je snimio prvu ploču, grobove njegovih roditelja...)
Kragujevac će biti izvan te priče, kao što je izvan mnogih drugih priča. Na primer, priče Džon Lenon i Kragujevac, Joko Ono i Kragujevac, Bob Dilan i Kragujevac... Če Gevara i Kragujevac… Pablo Pikaso i Kragujevac... Džingis Kan i Kragujevac...

(fragment No. 8)

Poslednja Prislijeva pesma

Od 16. avgusta 2005. godine ulicama Kragujevca je moguće pevušiti još jednu Prislijevu pesmu.
Austrijanac Volfgang Han, veliki poštovalac lika i dela slavnog američkog pevača, u “Grejslend studiju” u Memfisu snimio je pesmu Fire down below. Autor numere jeste bas gitarista Džeri Šaf, i bila je poslednja po redu koju je 1976. godine Elvis trebalo da snimi za svoj album.
Neobični poduhvat Austrijanca je okupio kultnu postavu Prislijevog pratećeg benda: gitariste Redžija Janga i Džejmsa Bartona, bubnjara Ronija Tata, klavijaturistu Glena Hardina i pomenutog basistu Džerija Šafa.
Singl je objavljen za malu izdavačku kuću iz Memfisa, i u prodaji se pojavio tačno na godišnjicu Prislijeve smrti.

(fragment No. 3)